Šta su Stanice do Krsta i šta možemo da naučimo od njih?



српски

Pitanje: Šta su Stanice do Krsta i šta možemo da naučimo od njih?

Odgovor:
Stanice do Krsta, takođe poznate kao Via Dolorosa, je pripovedanje o poslednjim satima života Isusa Hrista na zemlji koje i dalje daje duhovno svedočanstvo svakom hrišćaninu i pokazuje nam kako to možemo d primenimo u našim životima. Stanice do krsta su izuzetno podsećanje na poniznost zbog koje je Isus bio voljan da stavi po strani bilo koju privilegiju svoje božanske prirode da bi obezbedio put ka spasenju kroz Njegovu žrtvu.

Postoji nekoliko opšte prihvaćenih verzija koje opisuju te zadnje sate, jedna je biblijska, a druga tradicionalni izveštaji dešavanja u Isusovim poslednjim satima. Tradicionalna forma Stanica do krsta prati ovaj redosled:

1. Isus je osuđen na smrt
2. Isusu je dat Njegov krst.
3. Isus pada prvi put.
4. Isus susreće Svoju majku Mariju.
5. Simon Kirinejski prisiljen je da nosi krst.
6. Veronika briše krv sa Isusovog lica.
7. Isus pada drugi put.
8. Isus sreće jerusalimske žene.
9. Isus pada treći put.
10. Isusu svlače odeću.
11. Isusa prikucavaju na krst – Raspeće.
12. Isus umire na krstu.
13. Isusovo telo je uklonjeno sa krsta – Ukljanjanje ili Žaljenje.
14. Isusovo telo postavljeno je u grobnicu.

U tradicionalnoj formi Stanica do Krsta, stanice 3,4,6,7 i 9 nisu eksplicitno biblijske. Kao rezultat toga, razvijen je „biblijski put krsta”. Dole su navedeni biblijski opisi 14 stanica do krsta i kako svaku od njih možemo primeniti u životu.

Prva stanica do Krsta: Isus na Maslinskoj gori (Luka 22:39-46).

Isus se molio Ocu na Maslinskoj gori da ukloni čašu iz Njegove ruke koja je označavala Njegovu smrt na krstu; to je pokazalo Isusovu ljudskost (Luka 22:39-46). Nije teško zamisliti kako je bilo velika Njegova zebnja u vezi sa događajima sa kojima će se suočiti. U životu svih hrišćana dođe vreme kada moraju da biraju između Božije i svoje volje i taj izbor, kao i Isusov, pokazuje nivo posvećenosti i poslušnosti Bogu, kao i istinsko stanje srca. Iako je Isus bio svestan sudbine koja Ga čeka kada se molio na Maslinskoj gori da Bog izmeni događaje, Njegova molitva bila je da Očeva volja bude izvršena bez obzira kakva budućnost Ga čeka. Čak i kada je bio prikovan na krstu i dok je mu je život izmicao, Isus je i dalje podučavao o važnosti poslušnosti Božijoj Reči i vere u Njega u svakoj situaciji.

Druga stanica do Krsta: Isusa izdaje Juda i hapse Ga (Luka 22:47-48).
Juda nije samo postao jedna od najomraženijih ličnosti u istoriji kada je izdao Isusa, on je postao i stalan neprijatan podsetnik za svakog hrišćanina da ima dana kada su pali u iskušenje greha. Za hrišćanina, posrtanje u greh isto je kao i izneveravanje Onog koji je Svoj život dao za nas. Koliko je veća izdaja, kada je greh odabran način ponašanja, namerno okretanje od duhovnog ubeđenja (Luka 22:47-48). Juda je živeo sa Isusom i sedeo je kraj Njegovih nogu učeći od Njega godinama. Ali pošto njegovo srce nije bilo u potpunosti promenjeno silom Svetog Duha, on je pao pred Sataninim iskušenjem. Kao vernici, rečeno nam je da „se preispitujemo” da vidimo da li istinski imamo veru (2. Korinćanima 13:5).

Treća stanica do Krsta: Sinedrion osuđuje Isusa (Luka 22:66-71).
Sinedrion, sačinjen od sedamdeset sveštenika i književnika i jednog prvosveštenika, zahtevao je da Pilat pogubi Isusa. Ovaj događaj služi kao upozorenje svim hrišćanima da budu oprezni da se ne uzvisuju samo-pravednički osuđujući druge. Poznavanje Biblije i uzvišene pozicije na ovom svetu i dalje su lišene svete savršenosti, a ponosni način razmišljanja može da označi propast čak i za najpobožnije ljude. Biblija nas uči da treba da poštujemo pozicije autoriteta, ali na kraju Božija volja i Božija Reč treba da budu suvereni u našim životima. Hrišćani imaju dar krštenja Božijeg Svetog Duha radi utehe, podučavanja i vođstva u svakoj situaciji, što im omogućava da donesu svaku odluku u skladu sa savršenom Božijom voljom i tako, u suštini, ne postoji potreba pojedinca za religioznim vladarima poput onih u Sinedrionu. Poveravanje vrhunskog religioznog autoriteta Sinedrionu od strane jevrejskog naroda vodilo je Sinedrion u korupciju među sveštenicima i književnicima, a kada je Isus počeo da podučava doktrinu koja je podrivala njihov autoritet, oni su skovali zaveru protiv Njega i na kraju tražili od rimskih vlasti Njegovo raspeće (Luka 22:66-71).

Četvrta stanica do Krsta: Petar se odriče Isusa (Luka 22:54-62).
Kada je Isus bio uhapšen, jedan broj prisutnih u to vreme optužio je Petra da je bio jedan od Isusovih sledbenika (Luka 22:54-62). Kao što je Isus prethodno i predvideo, Petar ga se odrekao tri puta. Petar je bio Isusov voljeni učenik vredan poverenja koji je, iz prve ruke, bio svedok mnogih čuda, čak je i hodao po vodi sa Isusom (Matej 14:29-31). Uprkos svemu tome, Petar je pokazao slabost svog ljudskog tela odrekavši se Isusa zbog straha od hapšenja. Hrišćani se, svugde u svetu, i dalje suočavaju sa progonstvom i ponižavanjem u okruženju nehrišćana, od verbalnog zlostavljanja, preko batinanja do smrti. Ljudi mogu da, u samo-pravednom tonu, osuđuju Petra zbog poricanja svog odnosa sa Isusom, ali koliko hrišćana koji veruju u Bibliju mogu da kažu da nikada nisu zaćutali o svojoj veri kada su se susreli sa diskriminacijom, javnom ili privatnom? Takva tišina pokazuje na krhkost ljudskog roda. Petrova vera bila je nesavršena, prvenstveno jer u njemu nije obitavao Sveti Duh u tom momentu. Na dan Pedesetnice, posle silaska Duha koji je došao da živi u srcima vernika (Dela 2), Petar je bio hrabri lav vere i nikada se nije uplašio da javno ispovedi svog Gospoda.

Peta stanica do Krsta: Pontije Pilat sudi Isusu (Luka 23:13-25).
Prema današnjim zakonodavnim standardima, teško da bi Isus mogao da bude osuđen na bilo kom sudu jer nije postojao ni jedan konkretan dokaz protiv Njega. Pontije Pilat nije mogao da nađe nikakvu krivicu u onom što je Isus uradio i hteo je da Ga oslobodi (Luka 23:13-24), ali Sinedrion je zahtevao da Pilat naredi Njegovo pogubljenje. Sinedrion, koji je vladao prema strogom Mojsijevom zakonu i tradiciji, smatrao je Isusa glavnom pretnjom njihovoj vladavini nad Jevrejima. Isus je podučavao ljude da je spasenje po Božijoj blagodati, a ne držanjem mnogih propisa koje je Sinedrion postavio. Takvo učenje nije samo podrivalo autoritet religioznih vođa, već je predstavljalo i ozbiljnu pretnju njihovoj materijalnoj egzistenciji. Čak i danas, poruka da je spasenje po Božijoj sili i izboru, a ne zahvaljujući našim naporima, nije omiljena. Ljudska bića, po svojoj paloj prirodi, uvek žele da zarade svoje spasenje, ili da bar imaju udela u istom, da bismo mogli da se, bar malo, smatramo zaslužnima za slavu. Ali spasenje dolazi od Gospoda, koji ni sa kim ne deli svoju slavu (Isaija 42:8).

Šesta stanica do Krsta: Isusa bičuju i stavljaju mu krunu od bodlja (Luka 23:63-65).
Isceljenje koje se pominje u ovom odeljku je duhovno isceljenje ili isceljenje od greha. Oproštaj greha i vraćanje u status Božije milosti često se predstavljaju kao čin isceljenja. Pet stotina godina pre nego što će Marija roditi Isusa, Isaija je prorokovao da će Isus biti ranjen zbog naših prestupa (Isaija 53:3-6) i povređen zbog našeg bezakonja i da ćemo Njegovim ranama biti isceljeni.

Sedma stanica do Krsta: Isus uzima Svoj krst (Marko 15:20).
Kada je Isus uzeo krst, On je nosio više od samog drveta. Ono što mnogim posmatračima tog vremena nije bilo poznato, Isus je nosio grehe čovečanstva, suočavajući se sa kaznom koju su ti gresi zasluživali, a zbog kojih će On patiti, umesto čoveka. Isus nas upozorava u Mateju 16:24: „Ako ko hoće da pođe za mnom, neka se odrekne sebe samoga i uzme krst svoj i ide za mnom“. On takođe otkriva da sledeće nije opcija: „… i koji ne uzima krsta svoga i ne ide za mnom, nije mene dostojan” (Matej 10:38). Uzimanje našeg krsta, instrumenta smrti znači umreti sebi da bismo živeli kao potpuno nova stvorenja (2. Korinćanima 5:17) u službi i poslušnosti Hristu. Ovo znači da Bogu predamo našu volju, emocije, ambicije i želje. Naša sreća ne treba da nam bude krajnji cilj, već treba da budemo voljni da se odreknemo svega, ako je potrebno i položimo naše živote.

Osma stanica do Krsta: Simon Kirinejski pomaže Isusu da nosi krst (Luka 23:26).
Može se reći da je Simon Kirinejski bio žrtva okolnosti. On je verovatno došao u Jerusalim zbog proslave Pashe i verovatno nije znao puno o suđenju koje je bilo u toku. Mi znamo jako malo o Simonu Kirinejskom, jer se ne spominje u Bibliji, nakon što je pomogao da se nosi krst na koji će Isus biti prikovan (Luka 23:26). Pošto je dobio naređenje od rimskih vojnika, Simon se nije opirao, verovatno plašeći se za sopstveni život u kontekstu neposredne situacije. Za razliku od Isusa, koji je krst nosio svojevoljno, Simon Kirinejski bio je „primoran” da ga nosi. Kao hrišćani, treba da se pridružimo svojevoljno Njegovoj patnji, kao što nas Pavle upozorava: „Ne stidi se, dakle, svedočanstva za Gospoda našega, ni mene - njegovoga sužnja, nego postradaj sa mnom za evanđelje po sili Boga“ (2. Timoteju 1:8).

Deveta stanica do Krsta: Isus sreće jerusalimske žene (Luka 23:27-31).
Kada je Isus sreo uplakane žene i neke od Njegovih učenika na putu ka raspeću, On ih je upozorio da ne treba da plaču za Njim, već treba da se brinu za sebe i živote svoje dece, s obzirom na rastuće zlo u Jerusalimu (Luka 23:27-31). Čak i dok je prolazio kroz veliku bol i lično poniženje, Isus se nije brinuo za sebe, već za živote i duše onih koji su se suočavali sa opasnošću večne propasti zbog greha u njihovim životima. Isti oprez važi i za hrišćane danas i da treba da pazimo da ne dozvolimo da se brige ovog sveta ispreče našoj poslušnosti i odanosti Bogu. Isus je rekao: „Moje carstvo nije od ovoga sveta” (Jovan 18:36) i kao građani neba, naša pažnja treba da bude u tom pravcu.

Deseta stanica do Krsta: Isus je raspet (Luka 23:33-47).
Teško je zamisliti, posle dve hiljade godina od događaja, strahotu tog trenutka dok su najbliži Isusu bili prisiljeni da bespomoćno stoje po strani dok su klinovi pribijani kroz Njegove ruke i stopala u drvo na kome će zadnji put udahnuti u ljudskom obliku (Luka 23:44-46). Njegovi voljeni i učenici nisu još uvek razumeli značenje toga što se dešavalo u tom trenutku. Nisu još mogli da razumeju da je ovo zlo ljudsko delo bilo rezultat božanske svrhe i plana za spasenje svih koji će poverovati u Hrista. Za nas danas „kako ćemo izbeći mi odmazdu, ako prenebregnemo toliko spasenje?“ (Jevrejima 2:3). „Nema spasenja ni u jednom drugom, niti ima drugog imena pod nebom, danog ljudima, u kom treba da nađemo spasenje“. (Dela 4:12).

Jedanaesta stanica do Krsta: Isus obećava Svoje carstvo lopovu verniku (Luka 23:43).
Moguće je da je lopov koga su raspinjali pored Isusa bio u stanju da razume koncept da se za Isusa život nije završavao , već da je prelazio iz fizičkog sveta u večno obećanje, odakle je i potekao, da bi se pobrinuo za čovečanstvo. Lopov će tako biti jedan od prvih da stupi u raj po blagodati kroz veru u Isusa Hrista (Efescima2:8-9). Isus je rekao lopovu da će tog dana biti na nebu sa Njim, jer je prihvatio i poverovao u Sina Božijeg. Ovo je jasan primer da se osoba spašava po blagodati putem vere, a ne putem dela, što su oni koji su progonili i osudili Isusa, želeli da narod veruje.

Dvanaesta stanica do Krsta: Isus na krstu priča sa majkom i učenicima (Luka 23:48-49).
Dok je umirao, Isus je i dalje stavljao potrebe drugih ispred svojih, dok je nesebično predao brigu o svojoj majci ljubljenom učeniku Jovanu (Jovan 19:27). Ceo Njegov život, uključujući i smrt, bili su nam primer, da treba da stavimo potrebe drugih ispred naših, potčinjavajući sve savršenoj volji Oca. Voljnost da obitavamo u Njegovoj reči i da pokažemo delima da se verno žrtvujemo za druge usred nevolje jeste ono što definiše pravi hrišćanski život.

Trinaesta stanica do Krsta: Isus umire na krstu (Luka 23:44-46).
U trenutku Isusove smrti, zavesa u Hramu koja je razdvajala ljude od Svetinje nad Svetinjama, pocepala se od vrha do dna. Ovo je bilo zastrašujuće za Jevreje očevice, koji nisu shvatili da je to bio znak završetka Starog saveza i početak Novog saveza. Čovek više neće morati da trpi odvojenost od Boga zbog greha, već ćemo sada moći hrabro u molitvi da pristupimo prestolu blagodati za oproštaj greha. Život i požrtvovana smrt Isusa uklonila je prepreku greha, omogućavajući čoveku da dobije spasenje po blagodati.

Četvrnaesta stanica do Krsta: Isus je položen u grobnicu (Luka 23:50-54).
Pošto je Isus umro i skinut sa krsta, položen je u grobnicu koju je obezbedio čovek po imenu Josif, iz jevrejskog grada Arimateje (Luka 23:50-54). Josif je takođe bio član Sinedriona, ali protivio se Isusovom suđenju i raspeću. Josif je tajno verovao da je Isus Mesija, prema Bibliji, ali plašio se posledica javnog priznanja svoje vere (Jovan 19:38). Pošto je Isus umro, Josif je otišao tajno do Pilata i tražio Isusovo telo, da bi mogao da obezbedi dostojan pokop.

Isusova velika žrtva nije postala samo okajanje za čovečije grehe, već je postala pobeda koja će pokoriti i savladati smrt, što bi inače bila neizbežna sudbina svih ljudi koji su se rodili sa prokletstvom greha. Greh sa sobom nosi neizbežnu kaznu, a ta kazna je greh. Naš Stvoritelj je pravedan i pošten i zato je tražio da se kazna za greh plati. Pošto je Bog pun ljubavi i milostiv,kao i pravedan, On je poslao Svog jedinorodnog Sina da plati kaznu za naše grehe, znajući da bismo u suprotnom bili osuđeni za večnost (Jovan 3:16). Božiju ljubav i milost pokazao je Isus dok je visio na krstu, kada je zatražio od Boga da oprosti onima koji su ga ubijali iz neznanja (Luka 23:34). Lako je nagađati da, zbog nedostatka znanja i mudrosti, čovek nije voljan da se potpuno preda poslušnosti Božijoj reči i zakonu. Ironija ove pretpostavke je da sudbina koju je Isus podneo na krstu postaje duhovna sudbina za one koji nisu u stanju da prevaziđu to isto neznanje koje još uvek muči većinu čovečanstva danas. Grešan čovek koji odbije da prihvati dar spasenja koji je Isus omogućio svojom žrtvom je sigurno proizvod pobunjeničkog neznanja i greha koji odvaja čoveka od Božije mudrosti.



Vrati se na Srpsku stranu



Šta su Stanice do Krsta i šta možemo da naučimo od njih?