Шта су Станице до Крста и шта можемо да научимо од њих?



srpski

Питање: Шта су Станице до Крста и шта можемо да научимо од њих?

Одговор:
Станице до Крста, такође познате као Виа Долороса, је приповедање о последњим сатима живота Исуса Христа на земљи које и даље даје духовно сведочанство сваком хришћанину и показује нам како то можемо д применимо у нашим животима. Станице до крста су изузетно подсећање на понизност због које је Исус био вољан да стави по страни било коју привилегију своје божанске природе да би обезбедио пут ка спасењу кроз Његову жртву.

Постоји неколико опште прихваћених верзија које описују те задње сате, једна је библијска, а друга традиционални извештаји дешавања у Исусовим последњим сатима. Традиционална форма Станица до крста прати овај редослед:

1. Исус је осуђен на смрт
2. Исусу је дат Његов крст.
3. Исус пада први пут.
4. Исус сусреће Своју мајку Марију.
5. Симон Киринејски присиљен је да носи крст.
6. Вероника брише крв са Исусовог лица.
7. Исус пада други пут.
8. Исус среће јерусалимске жене.
9. Исус пада трећи пут.
10. Исусу свлаче одећу.
11. Исуса прикуцавају на крст – Распеће.
12. Исус умире на крсту.
13. Исусово тело је уклоњено са крста – Укљањање или Жаљење.
14. Исусово тело постављено је у гробницу.

У традиционалној форми Станица до Крста, станице 3,4,6,7 и 9 нису експлицитно библијске. Као резултат тога, развијен је „библијски пут крста”. Доле су наведени библијски описи 14 станица до крста и како сваку од њих можемо применити у животу.

Прва станица до Крста: Исус на Маслинској гори (Лука 22:39-46).

Исус се молио Оцу на Маслинској гори да уклони чашу из Његове руке која је означавала Његову смрт на крсту; то је показало Исусову људскост (Лука 22:39-46). Није тешко замислити како је било велика Његова зебња у вези са догађајима са којима ће се суочити. У животу свих хришћана дође време када морају да бирају између Божије и своје воље и тај избор, као и Исусов, показује ниво посвећености и послушности Богу, као и истинско стање срца. Иако је Исус био свестан судбине која Га чека када се молио на Маслинској гори да Бог измени догађаје, Његова молитва била је да Очева воља буде извршена без обзира каква будућност Га чека. Чак и када је био прикован на крсту и док је му је живот измицао, Исус је и даље подучавао о важности послушности Божијој Речи и вере у Њега у свакој ситуацији.

Друга станица до Крста: Исуса издаје Јуда и хапсе Га (Лука 22:47-48).
Јуда није само постао једна од најомраженијих личности у историји када је издао Исуса, он је постао и сталан непријатан подсетник за сваког хришћанина да има дана када су пали у искушење греха. За хришћанина, посртање у грех исто је као и изневеравање Оног који је Свој живот дао за нас. Колико је већа издаја, када је грех одабран начин понашања, намерно окретање од духовног убеђења (Лука 22:47-48). Јуда је живео са Исусом и седео је крај Његових ногу учећи од Њега годинама. Али пошто његово срце није било у потпуности промењено силом Светог Духа, он је пао пред Сатаниним искушењем. Као верници, речено нам је да „се преиспитујемо” да видимо да ли истински имамо веру (2. Коринћанима 13:5).

Трећа станица до Крста: Синедрион осуђује Исуса (Лука 22:66-71).
Синедрион, сачињен од седамдесет свештеника и књижевника и једног првосвештеника, захтевао је да Пилат погуби Исуса. Овај догађај служи као упозорење свим хришћанима да буду опрезни да се не узвисују само-праведнички осуђујући друге. Познавање Библије и узвишене позиције на овом свету и даље су лишене свете савршености, а поносни начин размишљања може да означи пропаст чак и за најпобожније људе. Библија нас учи да треба да поштујемо позиције ауторитета, али на крају Божија воља и Божија Реч треба да буду суверени у нашим животима. Хришћани имају дар крштења Божијег Светог Духа ради утехе, подучавања и вођства у свакој ситуацији, што им омогућава да донесу сваку одлуку у складу са савршеном Божијом вољом и тако, у суштини, не постоји потреба појединца за религиозним владарима попут оних у Синедриону. Поверавање врхунског религиозног ауторитета Синедриону од стране јеврејског народа водило је Синедрион у корупцију међу свештеницима и књижевницима, а када је Исус почео да подучава доктрину која је подривала њихов ауторитет, они су сковали заверу против Њега и на крају тражили од римских власти Његово распеће (Лука 22:66-71).

Четврта станица до Крста: Петар се одриче Исуса (Лука 22:54-62).
Када је Исус био ухапшен, један број присутних у то време оптужио је Петра да је био један од Исусових следбеника (Лука 22:54-62). Као што је Исус претходно и предвидео, Петар га се одрекао три пута. Петар је био Исусов вољени ученик вредан поверења који је, из прве руке, био сведок многих чуда, чак је и ходао по води са Исусом (Матеј 14:29-31). Упркос свему томе, Петар је показао слабост свог људског тела одрекавши се Исуса због страха од хапшења. Хришћани се, свугде у свету, и даље суочавају са прогонством и понижавањем у окружењу нехришћана, од вербалног злостављања, преко батинања до смрти. Људи могу да, у само-праведном тону, осуђују Петра због порицања свог односа са Исусом, али колико хришћана који верују у Библију могу да кажу да никада нису заћутали о својој вери када су се сусрели са дискриминацијом, јавном или приватном? Таква тишина показује на крхкост људског рода. Петрова вера била је несавршена, првенствено јер у њему није обитавао Свети Дух у том моменту. На дан Педесетнице, после силаска Духа који је дошао да живи у срцима верника (Дела 2), Петар је био храбри лав вере и никада се није уплашио да јавно исповеди свог Господа.

Пета станица до Крста: Понтије Пилат суди Исусу (Лука 23:13-25).
Према данашњим законодавним стандардима, тешко да би Исус могао да буде осуђен на било ком суду јер није постојао ни један конкретан доказ против Њега. Понтије Пилат није могао да нађе никакву кривицу у оном што је Исус урадио и хтео је да Га ослободи (Лука 23:13-24), али Синедрион је захтевао да Пилат нареди Његово погубљење. Синедрион, који је владао према строгом Мојсијевом закону и традицији, сматрао је Исуса главном претњом њиховој владавини над Јеврејима. Исус је подучавао људе да је спасење по Божијој благодати, а не држањем многих прописа које је Синедрион поставио. Такво учење није само подривало ауторитет религиозних вођа, већ је представљало и озбиљну претњу њиховој материјалној егзистенцији. Чак и данас, порука да је спасење по Божијој сили и избору, а не захваљујући нашим напорима, није омиљена. Људска бића, по својој палој природи, увек желе да зараде своје спасење, или да бар имају удела у истом, да бисмо могли да се, бар мало, сматрамо заслужнима за славу. Али спасење долази од Господа, који ни са ким не дели своју славу (Исаија 42:8).

Шеста станица до Крста: Исуса бичују и стављају му круну од бодља (Лука 23:63-65).
Исцељење које се помиње у овом одељку је духовно исцељење или исцељење од греха. Опроштај греха и враћање у статус Божије милости често се представљају као чин исцељења. Пет стотина година пре него што ће Марија родити Исуса, Исаија је пророковао да ће Исус бити рањен због наших преступа (Исаија 53:3-6) и повређен због нашег безакоња и да ћемо Његовим ранама бити исцељени.

Седма станица до Крста: Исус узима Свој крст (Марко 15:20).
Када је Исус узео крст, Он је носио више од самог дрвета. Оно што многим посматрачима тог времена није било познато, Исус је носио грехе човечанства, суочавајући се са казном коју су ти греси заслуживали, а због којих ће Он патити, уместо човека. Исус нас упозорава у Матеју 16:24: „Ако ко хоће да пође за мном, нека се одрекне себе самога и узме крст свој и иде за мном“. Он такође открива да следеће није опција: „… и који не узима крста свога и не иде за мном, није мене достојан” (Матеј 10:38). Узимање нашег крста, инструмента смрти значи умрети себи да бисмо живели као потпуно нова створења (2. Коринћанима 5:17) у служби и послушности Христу. Ово значи да Богу предамо нашу вољу, емоције, амбиције и жеље. Наша срећа не треба да нам буде крајњи циљ, већ треба да будемо вољни да се одрекнемо свега, ако је потребно и положимо наше животе.

Осма станица до Крста: Симон Киринејски помаже Исусу да носи крст (Лука 23:26).
Може се рећи да је Симон Киринејски био жртва околности. Он је вероватно дошао у Јерусалим због прославе Паше и вероватно није знао пуно о суђењу које је било у току. Ми знамо јако мало о Симону Киринејском, јер се не спомиње у Библији, након што је помогао да се носи крст на који ће Исус бити прикован (Лука 23:26). Пошто је добио наређење од римских војника, Симон се није опирао, вероватно плашећи се за сопствени живот у контексту непосредне ситуације. За разлику од Исуса, који је крст носио својевољно, Симон Киринејски био је „приморан” да га носи. Као хришћани, треба да се придружимо својевољно Његовој патњи, као што нас Павле упозорава: „Не стиди се, дакле, сведочанства за Господа нашега, ни мене - његовога сужња, него пострадај са мном за еванђеље по сили Бога“ (2. Тимотеју 1:8).

Девета станица до Крста: Исус среће јерусалимске жене (Лука 23:27-31).
Када је Исус срео уплакане жене и неке од Његових ученика на путу ка распећу, Он их је упозорио да не треба да плачу за Њим, већ треба да се брину за себе и животе своје деце, с обзиром на растуће зло у Јерусалиму (Лука 23:27-31). Чак и док је пролазио кроз велику бол и лично понижење, Исус се није бринуо за себе, већ за животе и душе оних који су се суочавали са опасношћу вечне пропасти због греха у њиховим животима. Исти опрез важи и за хришћане данас и да треба да пазимо да не дозволимо да се бриге овог света испрече нашој послушности и оданости Богу. Исус је рекао: „Моје царство није од овога света” (Јован 18:36) и као грађани неба, наша пажња треба да буде у том правцу.

Десета станица до Крста: Исус је распет (Лука 23:33-47).
Тешко је замислити, после две хиљаде година од догађаја, страхоту тог тренутка док су најближи Исусу били присиљени да беспомоћно стоје по страни док су клинови прибијани кроз Његове руке и стопала у дрво на коме ће задњи пут удахнути у људском облику (Лука 23:44-46). Његови вољени и ученици нису још увек разумели значење тога што се дешавало у том тренутку. Нису још могли да разумеју да је ово зло људско дело било резултат божанске сврхе и плана за спасење свих који ће поверовати у Христа. За нас данас „како ћемо избећи ми одмазду, ако пренебрегнемо толико спасење?“ (Јеврејима 2:3). „Нема спасења ни у једном другом, нити има другог имена под небом, даног људима, у ком треба да нађемо спасење“. (Дела 4:12).

Једанаеста станица до Крста: Исус обећава Своје царство лопову вернику (Лука 23:43).
Могуће је да је лопов кога су распињали поред Исуса био у стању да разуме концепт да се за Исуса живот није завршавао , већ да је прелазио из физичког света у вечно обећање, одакле је и потекао, да би се побринуо за човечанство. Лопов ће тако бити један од првих да ступи у рај по благодати кроз веру у Исуса Христа (Ефесцима2:8-9). Исус је рекао лопову да ће тог дана бити на небу са Њим, јер је прихватио и поверовао у Сина Божијег. Ово је јасан пример да се особа спашава по благодати путем вере, а не путем дела, што су они који су прогонили и осудили Исуса, желели да народ верује.

Дванаеста станица до Крста: Исус на крсту прича са мајком и ученицима (Лука 23:48-49).
Док је умирао, Исус је и даље стављао потребе других испред својих, док је несебично предао бригу о својој мајци љубљеном ученику Јовану (Јован 19:27). Цео Његов живот, укључујући и смрт, били су нам пример, да треба да ставимо потребе других испред наших, потчињавајући све савршеној вољи Оца. Вољност да обитавамо у Његовој речи и да покажемо делима да се верно жртвујемо за друге усред невоље јесте оно што дефинише прави хришћански живот.

Тринаеста станица до Крста: Исус умире на крсту (Лука 23:44-46).
У тренутку Исусове смрти, завеса у Храму која је раздвајала људе од Светиње над Светињама, поцепала се од врха до дна. Ово је било застрашујуће за Јевреје очевице, који нису шватили да је то био знак завршетка Старог савеза и почетак Новог савеза. Човек више неће морати да трпи одвојеност од Бога због греха, већ ћемо сада моћи храбро у молитви да приступимо престолу благодати за опроштај греха. Живот и пожртвована смрт Исуса уклонила је препреку греха, омогућавајући човеку да добије спасење по благодати.

Четврнаеста станица до Крста: Исус је положен у гробницу (Лука 23:50-54).
Пошто је Исус умро и скинут са крста, положен је у гробницу коју је обезбедио човек по имену Јосиф, из јеврејског града Ариматеје (Лука 23:50-54). Јосиф је такође био члан Синедриона, али противио се Исусовом суђењу и распећу. Јосиф је тајно веровао да је Исус Месија, према Библији, али плашио се последица јавног признања своје вере (Јован 19:38). Пошто је Исус умро, Јосиф је отишао тајно до Пилата и тражио Исусово тело, да би могао да обезбеди достојан покоп.

Исусова велика жртва није постала само окајање за човечије грехе, већ је постала победа која ће покорити и савладати смрт, што би иначе била неизбежна судбина свих људи који су се родили са проклетством греха. Грех са собом носи неизбежну казну, а та казна је грех. Наш Створитељ је праведан и поштен и зато је тражио да се казна за грех плати. Пошто је Бог пун љубави и милостив,као и праведан, Он је послао Свог јединородног Сина да плати казну за наше грехе, знајући да бисмо у супротном били осуђени за вечност (Јован 3:16). Божију љубав и милост показао је Исус док је висио на крсту, када је затражио од Бога да опрости онима који су га убијали из незнања (Лука 23:34). Лако је нагађати да, због недостатка знања и мудрости, човек није вољан да се потпуно преда послушности Божијој речи и закону. Иронија ове претпоставке је да судбина коју је Исус поднео на крсту постаје духовна судбина за оне који нису у стању да превазиђу то исто незнање које још увек мучи већину човечанства данас. Грешан човек који одбије да прихвати дар спасења који је Исус омогућио својом жртвом је сигурно производ побуњеничког незнања и греха који одваја човека од Божије мудрости.



Врати се на Српску страну



Шта су Станице до Крста и шта можемо да научимо од њих?