Šta je istina?



српски

Pitanje: Šta je istina?

Odgovor:
Pre gotovo dve hiljade godina, Istina je bila testirana i suđeno joj je od strane ljudi koji su bili posvećeni lažima. U stvari, Istina se suočila sa šest suđenja u toku nepunog dana, od kojih su tri bila religiozna, a tri pravna. Na kraju, malo ljudi koji su bili uključeni u ove događaje je moglo da odgovori na ovo pitanje, „Šta je istina?"

Pošto je bila testirana, Istina je prvo odvedena čoveku po imenu Ana, korumpiranom bivšem Jevrejskom prvosvešteniku. Ana je prekršio brojne Jevrejske zakone tokom suđenja, uključujući održavanje suđenja u sopstvenoj kući, pokušaj da izazove samooptužbe protiv okrivljenog, i udarajući optuženog a da u to vreme ni za šta nije bio okrivljen. Posle Ane, Istina je bila odvedena do vladajućeg prvosveštenika Kajafe, koji je bio Anin zet. Pred Kajafom i Jevrejskim Sinedrionom mnogi lažni svedoci su se pojavili da govore protiv Istine, i ništa nisu mogli da dokažu, i nikakav dokaz protiv njega nisu našli. Kajafa je prekršio ni manje ni više nego sedam zakona kada je pokušao da osudi Istinu: (1) suđenje je bilo u tajnosti; (2) bilo je izvedeno tokom noći; (3) uključilo je podmićivanje; (4) optuženik nije imao nikog ko bi predstavljao odbranu za njega; (5) nije bio zadovoljen zahtev da postoje 2 do 3 svedoka; (6) koristili su kontradiktorno svedočanstvo protiv okrivljenog; (7) sproveli su smrtnu kaznu protiv okrivljenog isti dan. Sve ovo je bilo zabranjeno Jevrejskim zaoknom. Bez obzira na to, Kajafa je proglasio Istinu krivom jer je Istina tvrdila da je Bog u telu, nešto što je Kajafa nazvao svetogrđem.

Kada je svanulo jutro, počelo je treće suđenje Istini, i ishod je bio da je Jevrejski Sinedrion objavio da Istina treba da umre. Međutim, Jevrejski savet nije imao legalno pravo da sprovede smrtu kaznu, tako da su morali da dovedu Istinu kod Rimskog guvernera u ono vreme, čoveka po imenu Pontije Pilat. Pontija je postavio Tiberije kao petog prefekta Judeje i služio je na tom položaju od 26. do 36. g.n.e. Namesnik je imao moć nad životom i smrću i mogao je da poništi smrtne presude Sinedriona. Dok je Istina stajala pred Pilatom, još više laži je bilo izneseno protiv njega. Njegovi neprijatelji su rekli: „Našli smo ovoga kako zavodi naš narod i protivi se plaćanju poreza caru, i za sebe govori da je Hristos, car" (Luka 23:2). Ovo je bila laž, pošto je istina svima govorila da plaćaju svoj porez (Mateja 22:21) i nikada nije govorio o sebi kao izazovu Caru.

Nakon ovoga, odvio se veoma zanimljiv razgovor između Istine i Pilata. „Zatim Pilat ponovo uđe u pretorijum, pozva Isusa i reče mu: ti si car judejski? Isus odgovori: govoriš li to sam od sebe, ili ti drugi rekoše za mene? Odgovori Pilat: zar sam ja Judejin? Tvoj narod i prvosveštenici predadoše te meni; šta si učinio? Isus odgovori: moje carstvo nije od ovoga sveta; kad bi moje carstvo bilo od ovoga sveta, moji vojnici bi se borili, da ne budem predan Judejima; ovako, moje carstvo nije odavde. Na to mu reče Pilat: ipak si car? Isus odgovori: ti kažeš da sam car. Ja sam se za to rodio, i za to došao na svet, da posvedočim za istinu. Svaki — ko je od istine — sluša moj glas. Reče mu Pilat: šta je istina?" (Jovan 18:33-38).

Pilatovo pitanje: „Šta je istina?" odjekivalo je tokom istorije. Da li je to bila tužna želja da zna ono što niko nije mogao da mu kaže, cinična uvreda, ili čak nervozan, nezainteresovan odgovor na Isusove reči?

U postmoderom svetu koji poriče mogućnost da se sazna istina, pitanje je bitnije nego ikada ranije. Šta je istina?

Predlozi za definiciju Istine


Kada definišemo istinu, korisno je napomenuti šta nije istina:

• Istina nije ono što jednostavno deluje. Ovo je filozofija pragmatizma – pristup tipa „cilj-sredstvo". U stvarnosti, laž može da deluje kao da „funkcioniše", ali je i dalje laž a ne istina.

• Istina nije ono što je jednostavno koherentno i razumljivo. Grupa ljudi može da se sastane i stvori zaveru zasnovanu na grupi neistina, i da se slože da će reći istu lažnu priču, ali to je neće učiniti istinitom.

• Istina nije nešto zbog čega se ljudi bolje osećaju. Nažalost, loše vesti mogu da budu istinite.

• Istina nije ono što većina kaže da je istina. 51% u grupi može da donese pogrešan zaključak.

• Istina nije nešto što je obimno. Dugačka, detaljna prezentacija i dalje može da donese pogrešan zaključak.

• Istina nije definisana svojom namerom. Dobre namere i dalje mogu da budu pogrešne.

• Istina nije kako znamo, istina je ono što znamo.

• Istina nije jednostavno ono u šta verujemo. Laž u koju se veruje je i dalje laž.

• Istina nije ono što je javno dokazano. Istina može da bude spoznata privatno (na primer, lokacija zakopanog blaga).

Grčka reč za „istinu" je alētheia, što doslovno znači „otkriti", ili „ništa ne sakrivati". Njen smisao je da je istina uvek tu, uvek otvorena i dostupna da je vidimo, i da nema ništa sakriveno ili nejasno. Hebrejska reč za istinu je emeth, što znači „čvrstina", „stalnost" i „trajanje". Takva definicija implicira večnu suštinu i nešto na šta možemo da se oslonimo.

Sa filozoske tačke gledišta, postoje tri jednostavna načina da se definiše istina:
1. Istina se poklapa sa stvarnošću.
2. Istina se poklapa sa svojim ciljem.
3. Istina je jednostavno reći istinu takvu kakva je.

Prvo, istina se poklapa sa realnošću, ili „onim što jeste". Ona je realna. Istina je takođe je po prirodi objašnjava, poklapa se sa svojim objektom i referentom. Na primer, nastavnik koji se obraća odeljenju može da kaže: „Jedini izlaz iz ove prostorije je na desnoj strani". Za odeljenje, koje gleda pravo u nastavnika, izlaz može da bude na levoj strani, ali je apsolutno istina da su vrata, za nastavnika, sa desne strane.

Istina se takođe poklapa sa svojim objektom. Može da bude apsolutna istina da je nekoj osobi potrebna određena doza leka u miligramima, ali drugoj osobi je potrebno više ili manje istog leka da bi se postigao željeni efekat. Ovo nije relativna istina, već samo primer kako istina mora da se pokalpa sa svojim objektom. Bilo bi pogrešno (i potencijalno opasno) da pacijent traži od doktora da mu da neodgovarajuću količinu određenog leka, ili reći da bi svaki lek bio dobar za tu bolest.

Ukratko, istina je jednostavno reći da je nešto tako kako jeste: to je ono kako stvari zaista stoje, dok su sva druga viđenja pogrešna. Osnovni princip filozofije je da budemo u stanju da razaberemo istinu od laži, ili kao što je Toma Akvinski rekao: „Zadatak filozofa je da prepoznaje razliku".

Izazovi za istinu
Reči Akvinskog danas nisu mnogo popularne. Praviti razliku je izgleda izašlo iz mode u veku postmodernizma. Danas je prihvatljivo reći: „Ovo je istina", sve dok ne sledi, a „ovo je zato neistina". Ovo se posebno može videti u pitanjima vere i religije gde je svaki sistem trebalo da bude na istoj tački kada se radi o istini.

Postoji nekoliko filozofija i viđenja sveta koja stavljaju na test koncept istine, a ipak, kada se svaki pomno prouči, vidi se da je kontradiktoran u svojoj prirodi.

Filozofija relativizma kaže da je cela istina relativna i da ne postoji apsolutna istina. Ali moramo da postavimo pitanje: da li je ova tvrdnja „svaka istina je relativna" relativna istina ili apsolutna istina? Ako je relativna istina, onda je zaista besmislena; Kako da znamo kada i gde je primenjiva? Ako je to apsolutna istina, onda apsolutna istina postoji. Štaviše, relativisti izdaju sopstveno stanovište kada tvrde da je stanovište apsolutista pogrešno – zašto ne mogu i oni koji kažu da postoji apsolutna istina da budu u pravu? U suštini, kada relativisti kažu: „Nema istine", oni traže da im ne veruješ, i najbolje od svega je slediti njihov savet.

Oni koji slede filozofiju skepticizma jednostavno sumnjaju u svu istinu. Ali da li je skeptik skeptičan nad skepticizmom; da li sumnja u svoje tvrdnje o istini? Ako je tako, zašto bismo onda obraćali pažnju na skepticizam? Ako nije, u jedno sigurno možemo da budemo sigurni (drugim rečima, apsolutna istina postoji) – u skepticizam, koji po nekoj ironiji postaje apsolutna istina u tom slučaju. Agnostik kaže da ne možeš da znaš istinu. I to mišljenje je kontradiktorno jer ipak tvrdi da zna bar jednu istinu, da ne možeš da znaš istinu.

Učenici postmodernizma jednostavo tvrde da nema posebne istine. Svetac pokrovitelj postmodernizma – Fridrih Niče – ovako je opisao istinu: „Šta je istina? Pokretna vojska metafora, metonimija, i antropomrfizama... istine su iluzije.... novčići koji su izgubili svoje slike i sada su samo metal, ne više novac." Ironično je što iako postmodernisti sada drže novčiće u svojim rukama, koji su „samo metal" on potvrđuje bar jednu apsolutnu istinu, istinu da nijednoj istini nije potrebna potvrda. Kao i druga viđenja sveta, posmodernizam je kontradiktoran i ne može da se održi pod težinom sopstvenih tvrdnji. Pluralizam se razotkriva zbog zakona nekontradiktornosti, koji kaže da nešto ne može da bude i „A" i NE-A" u isto vreme

Popularno viđenje je pluralizam, koje tvrdi da su sve istine podjednako validne. Naravno, to je nemoguće. Da li dve tvrdnje mogu – jedna koja kaže da je žena sada trudna a druga da nije trudna – obe da budu istinite u isto vreme? Pluralizam se raspada kod zakona nekontradiktornosti, koji kaže da nešto ne može da bude i „A" i „Ne-A" u isto vreme, i u istom smislu. Kao što se jedan filozof našalio, svako ko veruje da zakon nekontradiktornosti nije istinit (i time, pluralizam istinit), trebalo bi da bude bijen i paljen sve dok ne prizna da biti bijen i paljen nije isto što i ne biti bijen i paljen. Takođe, pluralizam tvrdi da je istinit i da je sve što mu je suprotno neistina, što je tvrdnja koja negira svoje temeljna načela.

Duh koji stoji iza pluralizma je širokogrudi stav tolerancije. Međutim, pluralizam meša ideju da svi imaju podjednaku vrednost sa tim da je svaka istina podjednako validna. Da pojednostavimo, svi su podjednaki ali nije isto i sa tvrdnjama o istini. Pluralizam ne uspeva da razume razliku između mišljenja i istine, razliku koju Mortimer Adler zapaža: „Pluralizam je poželjan i podnošljiv samo u onim oblastima koje su stvar ukusa a ne stvar istine."

Odbojna priroda Istine
Kada se ismeva koncept istine, to je obično iz jednog ili više narednih razloga:

Jedna od osnovnih žalbi protiv bilo koga ko tvrdi da ima apsolutnu istinu u pitanjima vere i religije je da je takvo stanovište „uskogrudo". Međutim, kritičar ne razume da je po prirodi istina uska. Da li je uskogrud nastavnik koji veruje da je 2+2 samo 4?

Druga zamerka za istinu je da je arogantna u svojim tvrdnjama da ne neko u pravu a neko nije. Međutim, vraćajući se na prethodni primer matematike, da li je arogantno da on insistira da postoji samo jedan pravi odgovor na atitmetičke probleme? Da li je arogantno da bravar tvrdi da će samo jedan ključ otvoriti zaključana vrata?

Treća zamerka protiv onih koji veruju u apsolutnu istinu u pitanjima vere i religije je da takva pozicija isključuje ljude, ne suprotno. Ali takva zamerka ne uspeva da razume da istina u svojoj prirodi, isključuje suprotno. Svi drugi odgovori osim da je 2+2=4, isključuju realnost.

Još jedan protest protiv ideje da neko zna istinu je da je to uvredljivo i da pravi razdore. Kritičari tvrde da je nabitnija iskrenost. Problem sa ovim stavom je da je istina imuna na iskrenost, verovanje i želju. Nije bitno koliko iskreno neko veruje, pogrešan ključ neće otvoriti vrata, ključ i dalje neće ući i vrata se neće otvoriti. Istina takođe nema veze sa iskrenošću. Neko ko uzme flašu otrova i iskreno veruje da je u njoj limunada iskusiće strašne efekte otrova. Konačno, istina je otporna na želju. Osoba može da snažno želi da u kolima još uvek ima benzina, ali ako merač kaže da je rezervoar prazan, kola neće moći dalje, tada nijedna želja na ovom svetu neće moći da čudotvorno pokrene kola.

Neki će priznati da postoji apsolutna istina, ali takve tvrdnje su validne samo u oblasti nauke, nikako u pitanjima vere i religije. Ovo je filozofija koju zovemo logički pozitivizam, koju su popularisali filozofi kao što je Dejvid Hjum, i A.Dž.Ajer. U suštini, takvi ljudi tvrde da istinite tvrdnje moraju da budu ili (1) tautologije (na primer, sve neženje su neoženjeni) ili empirijski dokazivi (tj. da mogu da se testiraju putem nauke). Za logičkog pozitivistu, sav govor o isitini je glupost.

Oni koji se drže tvrdnje da samo nauka ta koja može da daje izjave o istini ne prepoznaje da ima mnogo domena istine gde je nauka nemoćna. Na primer:

• Nauka ne može da dokaže matematičke discipline i logiku jer ih pretpostavlja.

• Nauka ne može da dokaže metafizičke istine kao što su – ne postoje drugi umovi osim mog.

• Nauka nije u stanju da omogući istinu u oblastima morala i etike. Ne možeš da koristiš nauku, na primer, da bi dokazao da su Nacisti bili zli.

• Nauka ne može da tvrdi istine o estetici, kao što je lepota izlaska sunca.

• Konačno, kada bilo ko tvrdi da je samo „nauka izvor objektivne istine", upravo je doneo filozofsku tvrdnju – koju nauka ne može da testira.

Ima i onih koji tvrde da se apsolutna istina ne može primeniti u oblasti moralnosti. Ipak, odovor na pitanje: „Da li je moralno mučiti i ubiti nevino dete?" je apsoutno i univerzalno: Ne. Ili, da bude ličnije, oni koji prihvate relativnu istinu po pitanju morala uvek izgleda da žele da im je bračni drug apsolutno veran.

Zašto je bitna istina
Zašto je toliko bitno da razumemo i prihvatimo koncept apsolutne istine u svim oblastima života (uključujući i religiju)? Jednostavno zato što život ima posledice kada nismo u pravu. Dati nekom pogrešnu količinu lekova može da ih ubije; menadžer za investicije koji donese pogrešne odluke može da dovede jednu porodicu do siromaštva; ako se ukrcate na pogrešan avion nećete otići gde ste želeli; i borba sa nevernim bračnim partnerom može da završi uništenjem porodice i potencijalno, bolešću.

Kao što hrišćanski apologeta Ravi Zekerajas kaže: „Činjenica je da je istina bitna – pogotovo kada si ti onaj koji trpi posledice laži." I ovo nije nigde bitnije nego u oblasti vere i religije. Večnost je strašno dugo vreme da bismo dozvolili sebi da ne budemo u pravu.

Bog i Istina
Tokom Isusovih šest suđenja, kontrast između istine (pravednosti) i laži (nepravednosti) je bila bez greške. Tamo je stajao Isus, Istina, koga su osudili oni čije je svako delo bilo uvaljano u laži. Jevrejske vođe su prerkšile govoro svaki zakon koji je napravljen da zaštiti optuženog od pogrešne osude. Žarko su radili da otkriju bilo koje svedočanstvo koje bi okrivilo Isusa, tako da su se u svojoj nemoći okrenuli pogrešnim dolazima koje su izneli lažovi. Međutim, ni to nije moglo da im pomogne da dosegnu svoj cilj. Tako da su prekršili drugi zakon i prisilili Isusa da bude okrivljen.

Kada se jednom našao pred Pilatom, Jevrejske vođe su ponovo lagale. Optužili su Isusa za svetogrđe, ali pošto su znali da neće biti dovoljno da nagovore Pilata da ubije Isusa, oni su tvrdili da se Isus suprotstavljao Caru i da je kršio Rimski zakon ohrabrujući mase da ne plaćaju porez. Pilat je brzo primetio njihovu površnu prevaru, i nikada nije ni pomenuo optužbu.

Isusu Pravedniku, sudili su nepravednici. Tužna činjenica je da ovi drugi proganjaju Prvog. Zato je Kain ubio Avelja. Veza između istine i pravednosti je ista kao između laži i pravednosti kao što su pokazali brojni primeri u Novom zavetu.

• I zato im Bog šalje zabludnu delatnost — da poveruju laži da budu osuđeni svi koji ne poverovaše istini, nego se opredeliše za nepravdu. (2 Solunjanima 2:9-12, naglasak dodat).

• „Gnev Božiji pak otkriva se sa neba na svaku bezbožnost i nepravednost ljudi, koji nepravednošću zadržavaju istinu" (Rimljanima 1:18, dodat naglasak).

• „koji će svakome uzvratiti po njegovim delima; onima koji u istrajnosti čine dobro i traže slavu, čast i nepropadljivost, daće večni život, a onima što prkose i ostaju nepokorni istini, a zlu poslušni, gnev i ljutnju" (Rimljanima 2:6-8). Dodat naglasak).

• „ljubav... ne ponaša se nepristojno, ne traži svoje, ne ljuti se, ne uračunava zlo, ne raduje se nepravdi, ali se raduje sa istinom (1 Korinćanima 13:5-6, dodat naglasak).

Zaključak
Pitanje koje je Pontije Pilat postavio pre mnogo vekova trebalo bi preinačiti da bi bilo u potpunosti ispravno. Namesnikova primedba: „ Šta je istina?" previđa činjenicu da mnogo toga može da ima istinu, ali samo jedno može biti cela istina. Istina mora da potekne odnekle.

Jasna je činjenica da je Pilat gledao direktno na Poreklo Isine tog ranog jutra pre dve hiljade godina. Nedugo pre nego što je bio uhapšen i doveden kod namesnika, Isus je rekao ovu jednostavnu tvrdnju: „Ja sam istina" (Jovan 14:6), koja je bila zaista neverovatna. Kako bi običan čovek mogao da bude istina? Ne bi to mogao da bude, osim ako nije bio običan čovek, a to je ono što je tvrdio da jeste. Činjenjica je da je Isusova tvrdnja bila potvrđena kada je ustao iz mrtvih (Rimljanima 1:4).

Postoji priča o čoveku koji je živeo u Parizu i koga je došao da poseti čovek sa sela. Da bi mu pokazao koliko je veličanstven Pariz, odveo ga je u Luvr da vidi velika umetnička dela a onda na koncert u kraljevsku simfonijsku dvoranu da čuje veliku simfoniju koju je izvodio orkestar. Na kraju dana, posetilac sa sela je komentarisao da mu se nisu posebno svideli ni umetnička dela ni muzika, na šta je domaćin odvratio: „Nisu oni na suđenju, ti si". Pilat i Jevrejske vođe su mislili da su oni sudili Hristu, a u stvari, oni su bili ti kojima je suđeno. Štaviše, onaj koga su osudili će u stvari biti Sudija jednog dana, kao i za sve koji potiskuju istinu u nepravednosti.

Pilat očigledno nikada nije spoznao istinu. Euzebije, istoričar i episkop Cezareje, beleži činjenicu da je Pilat na kraju izvršio samoubistvo negde tokom vradavine cara Kaligule, što je jadan kraj i podsetnik za svakoga ko ignoriše istinu – to dovodi do neželjenih posledica.



Vrati se na Srpsku stranu



Šta je istina?