Шта је истина?



srpski

Питање: Шта је истина?

Одговор:
Пре готово две хиљаде година, Истина је била тестирана и суђено јој је од стране људи који су били посвећени лажима. У ствари, Истина се суочила са шест суђења у току непуног дана, од којих су три била религиозна, а три правна. На крају, мало људи који су били укључени у ове догађаје је могло да одговори на ово питање, „Шта је истина?"

Пошто је била тестирана, Истина је прво одведена човеку по имену Ана, корумпираном бившем Јеврејском првосвештенику. Ана је прекршио бројне Јеврејске законе током суђења, укључујући одржавање суђења у сопственој кући, покушај да изазове самооптужбе против окривљеног, и ударајући оптуженог а да у то време ни за шта није био окривљен. После Ане, Истина је била одведена до владајућег првосвештеника Кајафе, који је био Анин зет. Пред Кајафом и Јеврејским Синедрионом многи лажни сведоци су се појавили да говоре против Истине, и ништа нису могли да докажу, и никакав доказ против њега нису нашли. Кајафа је прекршио ни мање ни више него седам закона када је покушао да осуди Истину: (1) суђење је било у тајности; (2) било је изведено током ноћи; (3) укључило је подмићивање; (4) оптуженик није имао никог ко би представљао одбрану за њега; (5) није био задовољен захтев да постоје 2 до 3 сведока; (6) користили су контрадикторно сведочанство против окривљеног; (7) спровели су смртну казну против окривљеног исти дан. Све ово је било забрањено Јеврејским заокном. Без обзира на то, Кајафа је прогласио Истину кривом јер је Истина тврдила да је Бог у телу, нешто што је Кајафа назвао светогрђем.

Када је свануло јутро, почело је треће суђење Истини, и ишод је био да је Јеврејски Синедрион објавио да Истина треба да умре. Међутим, Јеврејски савет није имао легално право да спроведе смрту казну, тако да су морали да доведу Истину код Римског гувернера у оно време, човека по имену Понтије Пилат. Понтија је поставио Тиберије као петог префекта Јудеје и служио је на том положају од 26. до 36. г.н.е. Намесник је имао моћ над животом и смрћу и могао је да поништи смртне пресуде Синедриона. Док је Истина стајала пред Пилатом, још више лажи је било изнесено против њега. Његови непријатељи су рекли: „Нашли смо овога како заводи наш народ и противи се плаћању пореза цару, и за себе говори да је Христос, цар" (Лука 23:2). Ово је била лаж, пошто је истина свима говорила да плаћају свој порез (Матеја 22:21) и никада није говорио о себи као изазову Цару.

Након овога, одвио се веома занимљив разговор између Истине и Пилата. „Затим Пилат поново уђе у преторијум, позва Исуса и рече му: ти си цар јудејски? Исус одговори: говориш ли то сам од себе, или ти други рекоше за мене? Одговори Пилат: зар сам ја Јудејин? Твој народ и првосвештеници предадоше те мени; шта си учинио? Исус одговори: моје царство није од овога света; кад би моје царство било од овога света, моји војници би се борили, да не будем предан Јудејима; овако, моје царство није одавде. На то му рече Пилат: ипак си цар? Исус одговори: ти кажеш да сам цар. Ја сам се за то родио, и за то дошао на свет, да посведочим за истину. Сваки — ко је од истине — слуша мој глас. Рече му Пилат: шта је истина?" (Јован 18:33-38).

Пилатово питање: „Шта је истина?" ођекивало је током историје. Да ли је то била тужна жеља да зна оно што нико није могао да му каже, цинична увреда, или чак нервозан, незаинтересован одговор на Исусове речи?

У постмодером свету који пориче могућност да се сазна истина, питање је битније него икада раније. Шта је истина?

Предлози за дефиницију Истине


Када дефинишемо истину, корисно је напоменути шта није истина:

• Истина није оно што једноставно делује. Ово је филозофија прагматизма – приступ типа „циљ-средство". У стварности, лаж може да делује као да „функционише", али је и даље лаж а не истина.

• Истина није оно што је једноставно кохерентно и разумљиво. Група људи може да се састане и створи заверу засновану на групи неистина, и да се сложе да ће рећи исту лажну причу, али то је неће учинити истинитом.

• Истина није нешто због чега се људи боље осећају. Нажалост, лоше вести могу да буду истините.

• Истина није оно што већина каже да је истина. 51% у групи може да донесе погрешан закључак.

• Истина није нешто што је обимно. Дугачка, детаљна презентација и даље може да донесе погрешан закључак.

• Истина није дефинисана својом намером. Добре намере и даље могу да буду погрешне.

• Истина није како знамо, истина је оно што знамо.

• Истина није једноставно оно у шта верујемо. Лаж у коју се верује је и даље лаж.

• Истина није оно што је јавно доказано. Истина може да буде спозната приватно (на пример, локација закопаног блага).

Грчка реч за „истину" је алēтхеиа, што дословно значи „открити", или „ништа не сакривати". Њен смисао је да је истина увек ту, увек отворена и доступна да је видимо, и да нема ништа сакривено или нејасно. Хебрејска реч за истину је еметх, што значи „чврстина", „сталност" и „трајање". Таква дефиниција имплицира вечну суштину и нешто на шта можемо да се ослонимо.

Са филозоске тачке гледишта, постоје три једноставна начина да се дефинише истина:
1. Истина се поклапа са стварношћу.
2. Истина се поклапа са својим циљем.
3. Истина је једноставно рећи истину такву каква је.

Прво, истина се поклапа са реалношћу, или „оним што јесте". Она је реална. Истина је такође је по природи објашњава, поклапа се са својим објектом и референтом. На пример, наставник који се обраћа одељењу може да каже: „Једини излаз из ове просторије је на десној страни". За одељење, које гледа право у наставника, излаз може да буде на левој страни, али је апсолутно истина да су врата, за наставника, са десне стране.

Истина се такође поклапа са својим објектом. Може да буде апсолутна истина да је некој особи потребна одређена доза лека у милиграмима, али другој особи је потребно више или мање истог лека да би се постигао жељени ефекат. Ово није релативна истина, већ само пример како истина мора да се покалпа са својим објектом. Било би погрешно (и потенцијално опасно) да пацијент тражи од доктора да му да неодговарајућу количину одређеног лека, или рећи да би сваки лек био добар за ту болест.

Укратко, истина је једноставно рећи да је нешто тако како јесте: то је оно како ствари заиста стоје, док су сва друга виђења погрешна. Основни принцип филозофије је да будемо у стању да разаберемо истину од лажи, или као што је Тома Аквински рекао: „Задатак филозофа је да препознаје разлику".

Изазови за истину
Речи Аквинског данас нису много популарне. Правити разлику је изгледа изашло из моде у веку постмодернизма. Данас је прихватљиво рећи: „Ово је истина", све док не следи, а „ово је зато неистина". Ово се посебно може видети у питањима вере и религије где је сваки систем требало да буде на истој тачки када се ради о истини.

Постоји неколико филозофија и виђења света која стављају на тест концепт истине, а ипак, када се сваки помно проучи, види се да је контрадикторан у својој природи.

Филозофија релативизма каже да је цела истина релативна и да не постоји апсолутна истина. Али морамо да поставимо питање: да ли је ова тврдња „свака истина је релативна" релативна истина или апсолутна истина? Ако је релативна истина, онда је заиста бесмислена; Како да знамо када и где је примењива? Ако је то апсолутна истина, онда апсолутна истина постоји. Штавише, релативисти издају сопствено становиште када тврде да је становиште апсолутиста погрешно – зашто не могу и они који кажу да постоји апсолутна истина да буду у праву? У суштини, када релативисти кажу: „Нема истине", они траже да им не верујеш, и најбоље од свега је следити њихов савет.

Они који следе филозофију скептицизма једноставно сумњају у сву истину. Али да ли је скептик скептичан над скептицизмом; да ли сумња у своје тврдње о истини? Ако је тако, зашто бисмо онда обраћали пажњу на скептицизам? Ако није, у једно сигурно можемо да будемо сигурни (другим речима, апсолутна истина постоји) – у скептицизам, који по некој иронији постаје апсолутна истина у том случају. Агностик каже да не можеш да знаш истину. И то мишљење је контрадикторно јер ипак тврди да зна бар једну истину, да не можеш да знаш истину.

Ученици постмодернизма једноставо тврде да нема посебне истине. Светац покровитељ постмодернизма – Фридрих Ниче – овако је описао истину: „Шта је истина? Покретна војска метафора, метонимија, и антропомрфизама... истине су илузије.... новчићи који су изгубили своје слике и сада су само метал, не више новац." Иронично је што иако постмодернисти сада држе новчиће у својим рукама, који су „само метал" он потврђује бар једну апсолутну истину, истину да ниједној истини није потребна потврда. Као и друга виђења света, посмодернизам је контрадикторан и не може да се одржи под тежином сопствених тврдњи. Плурализам се разоткрива због закона неконтрадикторности, који каже да нешто не може да буде и „А" и НЕ-А" у исто време

Популарно виђење је плурализам, које тврди да су све истине пођеднако валидне. Наравно, то је немогуће. Да ли две тврдње могу – једна која каже да је жена сада трудна а друга да није трудна – обе да буду истините у исто време? Плурализам се распада код закона неконтрадикторности, који каже да нешто не може да буде и „А" и „Не-А" у исто време, и у истом смислу. Као што се један филозоф нашалио, свако ко верује да закон неконтрадикторности није истинит (и тиме, плурализам истинит), требало би да буде бијен и паљен све док не призна да бити бијен и паљен није исто што и не бити бијен и паљен. Такође, плурализам тврди да је истинит и да је све што му је супротно неистина, што је тврдња која негира своје темељна начела.

Дух који стоји иза плурализма је широкогруди став толеранције. Међутим, плурализам меша идеју да сви имају пођеднаку вредност са тим да је свака истина пођеднако валидна. Да поједноставимо, сви су пођеднаки али није исто и са тврдњама о истини. Плурализам не успева да разуме разлику између мишљења и истине, разлику коју Мортимер Адлер запажа: „Плурализам је пожељан и подношљив само у оним областима које су ствар укуса а не ствар истине."

Одбојна природа Истине
Када се исмева концепт истине, то је обично из једног или више наредних разлога:

Једна од основних жалби против било кога ко тврди да има апсолутну истину у питањима вере и религије је да је такво становиште „ускогрудо". Међутим, критичар не разуме да је по природи истина уска. Да ли је ускогруд наставник који верује да је 2+2 само 4?

Друга замерка за истину је да је арогантна у својим тврдњама да не неко у праву а неко није. Међутим, враћајући се на претходни пример математике, да ли је арогантно да он инсистира да постоји само један прави одговор на атитметичке проблеме? Да ли је арогантно да бравар тврди да ће само један кључ отворити закључана врата?

Трећа замерка против оних који верују у апсолутну истину у питањима вере и религије је да таква позиција искључује људе, не супротно. Али таква замерка не успева да разуме да истина у својој природи, искључује супротно. Сви други одговори осим да је 2+2=4, искључују реалност.

Још један протест против идеје да неко зна истину је да је то увредљиво и да прави раздоре. Критичари тврде да је набитнија искреност. Проблем са овим ставом је да је истина имуна на искреност, веровање и жељу. Није битно колико искрено неко верује, погрешан кључ неће отворити врата, кључ и даље неће ући и врата се неће отворити. Истина такође нема везе са искреношћу. Неко ко узме флашу отрова и искрено верује да је у њој лимунада искусиће страшне ефекте отрова. Коначно, истина је отпорна на жељу. Особа може да снажно жели да у колима још увек има бензина, али ако мерач каже да је резервоар празан, кола неће моћи даље, тада ниједна жеља на овом свету неће моћи да чудотворно покрене кола.

Неки ће признати да постоји апсолутна истина, али такве тврдње су валидне само у области науке, никако у питањима вере и религије. Ово је филозофија коју зовемо логички позитивизам, коју су популарисали филозофи као што је Дејвид Хјум, и А.Џ.Ајер. У суштини, такви људи тврде да истините тврдње морају да буду или (1) таутологије (на пример, све нежење су неожењени) или емпиријски доказиви (тј. да могу да се тестирају путем науке). За логичког позитивисту, сав говор о иситини је глупост.

Они који се држе тврдње да само наука та која може да даје изјаве о истини не препознаје да има много домена истине где је наука немоћна. На пример:

• Наука не може да докаже математичке дисциплине и логику јер их претпоставља.

• Наука не може да докаже метафизичке истине као што су – не постоје други умови осим мог.

• Наука није у стању да омогући истину у областима морала и етике. Не можеш да користиш науку, на пример, да би доказао да су Нацисти били зли.

• Наука не може да тврди истине о естетици, као што је лепота изласка сунца.

• Коначно, када било ко тврди да је само „наука извор објективне истине", управо је донео филозофску тврдњу – коју наука не може да тестира.

Има и оних који тврде да се апсолутна истина не може применити у области моралности. Ипак, одовор на питање: „Да ли је морално мучити и убити невино дете?" је апсоутно и универзално: Не. Или, да буде личније, они који прихвате релативну истину по питању морала увек изгледа да желе да им је брачни друг апсолутно веран.

Зашто је битна истина
Зашто је толико битно да разумемо и прихватимо концепт апсолутне истине у свим областима живота (укључујући и религију)? Једноставно зато што живот има последице када нисмо у праву. Дати неком погрешну количину лекова може да их убије; менаџер за инвестиције који донесе погрешне одлуке може да доведе једну породицу до сиромаштва; ако се укрцате на погрешан авион нећете отићи где сте желели; и борба са неверним брачним партнером може да заврши уништењем породице и потенцијално, болешћу.

Као што хришћански апологета Рави Зекерајас каже: „Чињеница је да је истина битна – поготово када си ти онај који трпи последице лажи." И ово није нигде битније него у области вере и религије. Вечност је страшно дуго време да бисмо дозволили себи да не будемо у праву.

Бог и Истина
Током Исусових шест суђења, контраст између истине (праведности) и лажи (неправедности) је била без грешке. Тамо је стајао Исус, Истина, кога су осудили они чије је свако дело било уваљано у лажи. Јеврејске вође су преркшиле говоро сваки закон који је направљен да заштити оптуженог од погрешне осуде. Жарко су радили да открију било које сведочанство које би окривило Исуса, тако да су се у својој немоћи окренули погрешним долазима које су изнели лажови. Међутим, ни то није могло да им помогне да досегну свој циљ. Тако да су прекршили други закон и присилили Исуса да буде окривљен.

Када се једном нашао пред Пилатом, Јеврејске вође су поново лагале. Оптужили су Исуса за светогрђе, али пошто су знали да неће бити довољно да наговоре Пилата да убије Исуса, они су тврдили да се Исус супротстављао Цару и да је кршио Римски закон охрабрујући масе да не плаћају порез. Пилат је брзо приметио њихову површну превару, и никада није ни поменуо оптужбу.

Исусу Праведнику, судили су неправедници. Тужна чињеница је да ови други прогањају Првог. Зато је Каин убио Авеља. Веза између истине и праведности је иста као између лажи и праведности као што су показали бројни примери у Новом завету.

• И зато им Бог шаље заблудну делатност — да поверују лажи да буду осуђени сви који не повероваше истини, него се определише за неправду. (2 Солуњанима 2:9-12, нагласак додат).

• „Гнев Божији пак открива се са неба на сваку безбожност и неправедност људи, који неправедношћу задржавају истину" (Римљанима 1:18, додат нагласак).

• „који ће свакоме узвратити по његовим делима; онима који у истрајности чине добро и траже славу, част и непропадљивост, даће вечни живот, а онима што пркосе и остају непокорни истини, а злу послушни, гнев и љутњу" (Римљанима 2:6-8). Додат нагласак).

• „љубав... не понаша се непристојно, не тражи своје, не љути се, не урачунава зло, не радује се неправди, али се радује са истином (1 Коринћанима 13:5-6, додат нагласак).

Закључак
Питање које је Понтије Пилат поставио пре много векова требало би преиначити да би било у потпуности исправно. Намесникова примедба: „ Шта је истина?" превиђа чињеницу да много тога може да има истину, али само једно може бити цела истина. Истина мора да потекне однекле.

Јасна је чињеница да је Пилат гледао директно на Порекло Исине тог раног јутра пре две хиљаде година. Недуго пре него што је био ухапшен и доведен код намесника, Исус је рекао ову једноставну тврдњу: „Ја сам истина" (Јован 14:6), која је била заиста невероватна. Како би обичан човек могао да буде истина? Не би то могао да буде, осим ако није био обичан човек, а то је оно што је тврдио да јесте. Чињењица је да је Исусова тврдња била потврђена када је устао из мртвих (Римљанима 1:4).

Постоји прича о човеку који је живео у Паризу и кога је дошао да посети човек са села. Да би му показао колико је величанствен Париз, одвео га је у Лувр да види велика уметничка дела а онда на концерт у краљевску симфонијску дворану да чује велику симфонију коју је изводио оркестар. На крају дана, посетилац са села је коментарисао да му се нису посебно свидели ни уметничка дела ни музика, на шта је домаћин одвратио: „Нису они на суђењу, ти си". Пилат и Јеврејске вође су мислили да су они судили Христу, а у ствари, они су били ти којима је суђено. Штавише, онај кога су осудили ће у ствари бити Судија једног дана, као и за све који потискују истину у неправедности.

Пилат очигледно никада није спознао истину. Еузебије, историчар и епископ Цезареје, бележи чињеницу да је Пилат на крају извршио самоубиство негде током врадавине цара Калигуле, што је јадан крај и подсетник за свакога ко игнорише истину – то доводи до нежељених последица.



Врати се на Српску страну



Шта је истина?