Šta ako se ne osećam spašenim?



српски

Pitanje: Šta ako se ne osećam spašenim?

Odgovor:
Ovo je veoma učestalo pitanje među hrišćanima. Mnogi ljudi sumnjaju u svoje spasenje zbog emocija ili nedostatka istih. Biblija puno govori o spasenju, ali ništa o tome kako treba da se „osećamo spašenim.” Spasenje je proces u kome je grešnik „izbavljen” od „gneva” tj. od Božije osude greha (Rimljanima 5:9; 1. Solunjanima 5:9). Isusova smrt na krstu i kasnije vaskrsenje postigli su naše spasenje (Rimljanima 5:10; Efescima 1:7).

Naš udeo u procesu spasenja je da smo spašeni po veri. Prvo, moramo da čujemo evanđelje- dobru vest o Isusovoj smrti i vaskrsenju (Efescima 1:13). Onda moramo da poverujemo – u potpunosti verujemo Gospodu Isusu (Rimljanima 1:16) i Njegovoj žrtvi. Ne pouzdajemo se u telesna dela da bismo postigli spasenje. Ova vera – koja je dar od Boga, nije nešto što mi proizvodimo u sopstvenoj snazi (Efescima 2:8-9) – uključuje pokajanje, promenu uma u vezi sa grehom i Hristom (Dela 3:19) i prizivanje Gospodnjeg imena (Rimljanima 10:9-10, 13). Spasenje kao ishod ima promenjen život kako počinjemo da živimo kao novo stvorenje (2. Korinćanima 5:17).

Mi živimo u društvu koje puno pažnje polaže na emocije i to se, što je tužno, prenelo i na crkvu. Ali, osećanja nisu pouzdana. Ne može im se verovati. Oni su kao plima i oseka koje donose razne vrste morskog korova i otpadaka i ostavljaju na obali, onda se vrate, potkopavajući tlo na kome stojimo i odvode ga prema moru. Takvo je stanje onih kojima emocije vladaju životom. Najjednostavnije okolnosti – glavobolja, oblačan dan, neoprezna reč koju je izrekao prijatelj- mogu da potkopaju pouzdanje i pošalju nas „prema moru” u napadu očaja. Sumnja i obeshrabrenost, posebno u vezi sa hrišćanskim životom su neizostavni rezultati pokušaja da protumačimo naša osećanja kao da su istina. Ali nisu.

Ali, hrišćanin koji je unapred upozoren i dobro opremljen je ona osoba kojom ne vladaju emocije, već istina koju poznaje. On se ne oslanja na svoje emocije da bi sebi nešto dokazao. Oslanjanje na osećanja je upravo ta greška koju većina ljudi čini u životu. To su oni koji stalno dovode u pitanje svoj odnos sa Bogom. „Da li ja zaista volim Boga?” „Da li On mene zaista voli?” „Da li sam dovoljno dobar?” Ono što zaista treba da uradimo je da prestanemo da razmišljamo o sebi i usredsređujemo se na naša osećanja i upravimo našu pažnju na Boga i istinu koju znamo o Njemu iz Njegove Reči.

Kada nas kontrolišu subjektivna osećanja usmerena na nas same, umesto objektivna usmerena na Boga, mi živimo u stalnom stanju poraza. Objektivna istina usredsređuje se na velike doktrine vere i njihovu važnost za život: Božiju suverenost, prvosvešteničko Hristovo zastupanje, obećanje Svetog Duha i nada večne slave. Razumevanje tih velikih istina, usredsređivanje naših misli na njih i njihovo uvežbavanje u našim mislima osposobiće nas da možemo da razmišljamo iz pozicije istine u svim našim životnim problemima i naša vera biće jaka i vitalna. Razmišljanje o tome kako se osećamo u vezi sa nama samima umesto o onome što znamo o Bogu je siguran put ka porazu. Hrišćanski život je život smrti sebi i ustajanje da bi se „hodalo u novini života” (Rimljanima 6:4) i taj novi život karakterišu misli o Njemu koji nas je spasao, ne misli o osećanjima mrtvog tela koje je raspeto sa Hristom. Kada stalno razmišljamo o sebi i svojim osećanjima, mi smo, suštinski, opsednuti lešom, punim truljenja i smrti.

Bog nam je obećao da će nas spasiti ako Mu priđemo u veri. On nikada nije obećao da ćemo se osećati spašenim.



Vrati se na Srpsku stranu



Šta ako se ne osećam spašenim?