Шта ако се не осећам спашеним?



srpski

Питање: Шта ако се не осећам спашеним?

Одговор:
Ово је веома учестало питање међу хришћанима. Многи људи сумњају у своје спасење због емоција или недостатка истих. Библија пуно говори о спасењу, али ништа о томе како треба да се „осећамо спашеним.” Спасење је процес у коме је грешник „избављен” од „гнева” тј. од Божије осуде греха (Римљанима 5:9; 1. Солуњанима 5:9). Исусова смрт на крсту и касније васкрсење постигли су наше спасење (Римљанима 5:10; Ефесцима 1:7).

Наш удео у процесу спасења је да смо спашени по вери. Прво, морамо да чујемо еванђеље- добру вест о Исусовој смрти и васкрсењу (Ефесцима 1:13). Онда морамо да поверујемо – у потпуности верујемо Господу Исусу (Римљанима 1:16) и Његовој жртви. Не поуздајемо се у телесна дела да бисмо постигли спасење. Ова вера – која је дар од Бога, није нешто што ми производимо у сопственој снази (Ефесцима 2:8-9) – укључује покајање, промену ума у вези са грехом и Христом (Дела 3:19) и призивање Господњег имена (Римљанима 10:9-10, 13). Спасење као ишод има промењен живот како почињемо да живимо као ново створење (2. Коринћанима 5:17).

Ми живимо у друштву које пуно пажње полаже на емоције и то се, што је тужно, пренело и на цркву. Али, осећања нису поуздана. Не може им се веровати. Они су као плима и осека које доносе разне врсте морског корова и отпадака и остављају на обали, онда се врате, поткопавајући тло на коме стојимо и одводе га према мору. Такво је стање оних којима емоције владају животом. Најједноставније околности – главобоља, облачан дан, неопрезна реч коју је изрекао пријатељ- могу да поткопају поуздање и пошаљу нас „према мору” у нападу очаја. Сумња и обешрабреност, посебно у вези са хришћанским животом су неизоставни резултати покушаја да протумачимо наша осећања као да су истина. Али нису.

Али, хришћанин који је унапред упозорен и добро опремљен је она особа којом не владају емоције, већ истина коју познаје. Он се не ослања на своје емоције да би себи нешто доказао. Ослањање на осећања је управо та грешка коју већина људи чини у животу. То су они који стално доводе у питање свој однос са Богом. „Да ли ја заиста волим Бога?” „Да ли Он мене заиста воли?” „Да ли сам довољно добар?” Оно што заиста треба да урадимо је да престанемо да размишљамо о себи и усредсређујемо се на наша осећања и управимо нашу пажњу на Бога и истину коју знамо о Њему из Његове Речи.

Када нас контролишу субјективна осећања усмерена на нас саме, уместо објективна усмерена на Бога, ми живимо у сталном стању пораза. Објективна истина усредсређује се на велике доктрине вере и њихову важност за живот: Божију сувереност, првосвештеничко Христово заступање, обећање Светог Духа и нада вечне славе. Разумевање тих великих истина, усредсређивање наших мисли на њих и њихово увежбавање у нашим мислима оспособиће нас да можемо да размишљамо из позиције истине у свим нашим животним проблемима и наша вера биће јака и витална. Размишљање о томе како се осећамо у вези са нама самима уместо о ономе што знамо о Богу је сигуран пут ка поразу. Хришћански живот је живот смрти себи и устајање да би се „ходало у новини живота” (Римљанима 6:4) и тај нови живот карактеришу мисли о Њему који нас је спасао, не мисли о осећањима мртвог тела које је распето са Христом. Када стално размишљамо о себи и својим осећањима, ми смо, суштински, опседнути лешом, пуним труљења и смрти.

Бог нам је обећао да ће нас спасити ако Му приђемо у вери. Он никада није обећао да ћемо се осећати спашеним.



Врати се на Српску страну



Шта ако се не осећам спашеним?