Šta je ljudska duša?



српски

Pitanje: Šta je ljudska duša?

Odgovor:
Biblija ne govori sasvim jasno o prirodi ljudske duše. Međutim, iz proučavanja načina na koji je reč duša korišćena u Pismu, možemo da dođemo do nekih zaključaka. Jednostavno rečeno ljudska duša je deo osobe koji nije fizički. To je svaki deo ljudskog bića koji će nastaviti da traje večno pošto telo doživi smrt. Postanje 35:18 opisuje smrt Rahilje, Jakovljeve žene, govoreći da je dala ime svom sinu „rastavljajući se sa dušom". Iz ovog dela znamo da se duša razlikuje od tela i da nastavlja da živi posle fizičke smrti.

Ljudska duša je od glavnog značaja za oblik ličnosti u ljudskom biću. Kao što je K.S. Luis rekao: „Nemaš dušu. Ti si Duša. Imaš telo." Drugim rečima, ličnost nije bazirana na posedovanju tela. Duša je ono što je potrebno. Na mnogo mesta se u Bibliji govori o ljudima kao „dušama" (Izlazak 31:14; Poslovice 11:30), posebno u kontekstu koji se fokusira na vrednost ljuskog života i ličnosti, ili na koncept „celog bića" (Psalam 16:9-10; Jezekilj 18:4; Dela 2:41; Otkrivenje 18:13).

Ljudska duša se razlikuje od srca (Ponovljeni zakon 26:16; 30:6), duha (1. Solunjanima 5:23; Jevrejima 4:12) i uma (Mateja 22:37; Marko 12:30; Luka 10:27). Bog je Tvorac ljudske duše (Jeremija 38:16). Može da bude snažna ili nestabilna (2. Petrova 2:14); može da bude izgubljena ili spasena (Jakovljeva 1:21; Jezekilj 18:4). Znamo da je ljudskoj duši potrebno iskupljenje (Levitska 17:11) i da je to deo nas koji je pročišćen i zaštićen istinom i delovanjem Svetog Duha (1. Petrova 1:22). Isus je veliki Pastir duša (1. Petrova 2:25).

Mateja 11:29 nam kaže da možemo da se okrenemo Isusu Hristu da nađemo odmor za svoje duše. Psalam 16:9.10 je Mesijanski psalam u kome možemo da vidimo da je Isus takođe imao dušu. David je napisao: „Zato se raduje srce moje i veseli duša moja, i spokojno telo moje diše. Jer ti nećeš dušu moju Šeolu predati, nećeš dati da miljenik tvoj truljenje gleda". Ovo ne može da se odnosi na Davida (kao što Pavle kaže u Delima 13:35-37) pošto je Davidovo telo videlo truljenje kada je umro. Međutim, Isusovo telo nikada nije videlo truljenje (On je vaskrsao), i njegova duša nije prepuštena Šeolu. Isus, kao Sin Čovečiji, ima dušu.

Često postoji zabuna u vezi sa ljudskim duhom i dušom. Na nekim mestima Pismo naizmenično koristi ove reči, međutm, mora da postoji suptilna razlika. Inače, kako bi Božija Reč dosegla čak do „rastavljanja duše i duha" (Jevrejima 4:12)? Kada Biblija govori o čovekovom duhu, radi se obično o unutrašnjoj sili koja podstiče osobu u jednom ili drugom smeru. Ona se stalno pominje kao pokretač, dinamična sila (na pr. Brojevi 14:24).

Rečeno je da će samo dve stvari trajati: Božija Reč (Marko 13:31) i ljudske duše. To je zato što je, kao Božija reč, duša nepropadljiva. Ta misao bi trebalo da bude i otrežnjujuća i predivno inspirativna. Svaka osoba koju srećeš ima večnu dušu. Svako ljudsko biće koje je ikad postojalo imalo je dušu, i sve te duše negde i dalje postoje. Pitanje je, gde? Duše koje odbiju Božiju ljubav osuđene su da plate za svoj greh, večno, u paklu (Rimljanima 6:23). Međutim, duše koje prihvate svoju grešnost i Božiji blagodatni dar oproštenja, živeće zauvek pored tihe vode sa svojim Pastirom, i ništa im neće nedostajati (Psalam 23:2).



Vrati se na Srpsku stranu



Šta je ljudska duša?