Knjiga Rimljanima



српски

Autor: Rimljani 1:1 navodi apostola Pavla kao autora knjige Rimljanima. Rimljani 16:22 ukazuje da je Tertije zapisao Pavlove reči u ovoj poslanici.

Datum pisanja: Knjiga Rimljana napisana je najverovatnije između 56. i 58. godine nove ere.

Svrha pisanja: Kao i kod svih Pavlovih poslanicama crkvama, njegova svrha pisanja bila je da objavi slavu Gospoda Isusa Hrista podučavajući dokrinu i izgrađujući i ohrabrujući vernike koji treba da prime njegovo pismo. Pavle se posebno brinuo za one kojima je ovo pismo bilo upućeno – onima u Rimu „svima Bogu dragima, pozvanima svetima” (Rimljanima 1:7). Pošto je i sam bio rimski građanin, imao je posebnu strast za one koji su pripadali zajednici vernih u Rimu. Pošto, do tog momenta, nije posetio crvku u Rimu, ovo pismo poslužilo je kao njegov uvod njima.

Ključni stihovi: Rimljanima 1:16: „Ja se, naime, ne stidim evanđelja, jer je ono sila Božija na spasenje svakome ko u njega veruje, prvo Judejinu, a i Grku”.

Rimljanima 3:9-11: „Šta, dakle? Jesmo li u preimućstvu? Nikako; jer malopre smo okrivili Judeje i Grke - da su svi pod grehom, kao što je napisano: 'Nema pravednoga - baš ni jednoga; nema razumnoga, nema toga koji Boga traži'.”

Rimljanima 3:21: „A sad se bez sudelovanja zakona javila pravednost od Boga, posvedočena od zakona i proroka”.

Rimljanima 3:23: „Svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božije.”

Rimljanima 5:8: „Ali Bog pokazuje svoju ljubav prema nama time što je Hristos umro za nas kad smo još bili grešnici”.

Rimljanima 6:23: „Smrt je, naime plata za greh, a blagodatni dar Božiji je - večni život u Hristu Isusu, Gospodu našem”.

Rimljanima 8:9: „A vi niste sasvim u telu, nego u Duhu, ako Duh Božiji stvarno obitava u vama. Ko pak nema Duha Hristova, taj njemu ne pripada”.

Rimljanima 8:28: „A znamo da Bog sve pomaže na dobro onima koji ga ljube, koji su po njegovoj odluci pozvani”.

Rimljanima 8:37-39: „Ali u svemu tome mi nadmoćno pobeđujemo pomoću onoga koji nas je zavoleo. Ubeđen sam naime, da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sadašnjost, ni budućnost, ni sile, ni visina, ni dubina, niti kakvo drugo stvorenje, ne može rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem”.

Rimljanima 10:9-10: „Ako, dakle, svojim ustima ispovediš da je Isus Gospod i poveruješ u svom srcu da ga je Bog vaskrsao iz mrtvih, bićeš spasen. Jer srcem se veruje za pravednost, a ustima se ispoveda na spasenje”.

Rimljanima 12:1: „Molim vas stoga, braćo, milosti Božije radi, da svoja telesa prinesete na živu, svetu, bogougodnu žrtvu, da to bude vaša umna služba Bogu”.

Rimljanima 12:19: „Ne svetite se sami, dragi moji, nego dajte mesta gnevu Božijem. Jer je napisano: ,Moja je osveta, ja ću uzvratiti', govori Gospod.”

Rimljanima 16:17: „Vas pak molim, braćo, da pazite na one koji stvaraju razdore i sablazni protiv nauke koju ste vi naučili, i klonite se njih.”

Sažetak: Pavle je bio uzbuđen što je mogao da najzad služi u ovoj crkvi i svi su bili svesni toga (Rimljani 1:8-15). Pismo Rimljanima napisano je iz Korinta pre Pavlovog puta u Jerusalim, čiji je povod bio da pruži milostinju koja je data za siromašne. Nameravao je da ide u Rim i nakon toga u Španiju (Rimljani 15:24), ali planovi su mu bili poremećeni kada je bio uhapšen u Jerusalimu. Na kraju će otići u Rim kao zarobljenik. Fiva, član crkve u Kenhreji blizu Korinta (Rimljani 16:1), najverovatnije je odnela pismo u Rim.

Knjiga Rimljanima je prvenstveno jedno doktrinalno delo i može da se podeli na 4 dela: potrebna pravednost, 1:18-3:20; obezbeđena pravednost, 3:21-8:39; opravdana pravednost, 9:1-11:36; pravednost u praksi, 12:1-15:13. Glavna tema ovog pisma je očigledna – pravednost. Vođen Svetim Duhom, Pavle prvo osuđuje sve ljude zbog njihove grešnosti. Izražava želju da propoveda istinu Božije Reči onima u Rimu. Nadao se da će oni biti sigurni da su na pravom putu. On stavlja do znanja da se ne stidi evanđelja (Rimljani 1:16), jer je to sila po kojoj se svako spašava.

Knjiga Rimljanima nam govore o Bogu, o tome ko je On i šta je učinio. Govori nam o Isusu Hristu, šta je Njegova smrt postigla. Govori nam o nama, kakvi smo bili bez Hrista i ko smo pošto smo poverovali u Hrista. Pavle naglašava da Bog nije tražio od ljudi da isprave svoje živote pre nego što su došli Hristu. Dok smo još bili grešnici, Hristos je umro na krstu za naše grehe.

Povezanost sa Starim zavetom: Pavle koristi nekoliko starozavetnih ličnosti i događaja kao ilustracije slavnih istina u Rimljanima. Avram je poverovao i pravednost mu je uračunata na osnovu vere, ne dela (Rimljanima 4:1-5). U Rimljanima 4:6-9, Pavle se poziva na Davida koji je naglasio istu istinu: „Blaženi su oni čiji su prestupi oprošteni, čiji su gresi pokriveni”. Pavle koristi Adama da objasni Rimljanima doktrinu nasleđenog greha i koristi priču Sare i Isaka, deteta obećanja, da ilustruje princip po kome su hrišćani deca obećanja božanske Božije blagodati kroz Hrista. U poglavljima 9-11, Pavle ponovo priča o istoriji izraelskog naroda i objavljuje da Bog nije u potpunosti odbacio Izrael (Rimljanima 11:11-12), ali da im je dozvolio da se „sapletu” samo dok se ne ispuni pun broj mnogobožaca koji će naći spasenje.

Praktična primena: Knjiga Rimljanima jasno stavlja do znanja da ne postoji ništa što mi možemo da uradimo da se spasimo. Svako „dobro” delo koje smo ikada učinili je kao prljava krpa pred Bogom. Toliko smo mrtvi u svojim prestupima i gresima da samo Božija blagodat i milost mogu da nas spasu. Bog je pokazao tu blagodat i milost poslavši svog Sina, Isusa Hrista, da umre na krstu umesto nas. Kada se okrenemo Hristu, nas više ne kontroliše naša grešna priroda, već Duh. Ako ispovedimo da je Isus Gospod i verujemo da je varsksao iz mrtvih, mi smo spašeni, nanovo rođeni. Treba da živimo naše živote kao živu žrtvu Njemu. Slavljenje Boga koji nas je spasao treba da bude naša najveća želja. Možda bi najbolja primena Rimljana bio Rimljanima 1:16 tj. da se ne stidimo evanđelja. Umesto toga, hajde da svi budemo plodonosni u njegovom objavljivanju.



Sažetak Novog Zaveta



Knjiga Rimljanima