Књига Римљанима



srpski

Аутор: Римљани 1:1 наводи апостола Павла као аутора књиге Римљанима. Римљани 16:22 указује да је Тертије записао Павлове речи у овој посланици.

Датум писања: Књига Римљана написана је највероватније између 56. и 58. године нове ере.

Сврха писања: Као и код свих Павлових посланицама црквама, његова сврха писања била је да објави славу Господа Исуса Христа подучавајући докрину и изграђујући и охрабрујући вернике који треба да приме његово писмо. Павле се посебно бринуо за оне којима је ово писмо било упућено – онима у Риму „свима Богу драгима, позванима светима” (Римљанима 1:7). Пошто је и сам био римски грађанин, имао је посебну страст за оне који су припадали заједници верних у Риму. Пошто, до тог момента, није посетио црвку у Риму, ово писмо послужило је као његов увод њима.

Кључни стихови: Римљанима 1:16: „Ја се, наиме, не стидим еванђеља, јер је оно сила Божија на спасење свакоме ко у њега верује, прво Јудејину, а и Грку”.

Римљанима 3:9-11: „Шта, дакле? Јесмо ли у преимућству? Никако; јер малопре смо окривили Јудеје и Грке - да су сви под грехом, као што је написано: 'Нема праведнога - баш ни једнога; нема разумнога, нема тога који Бога тражи'.”

Римљанима 3:21: „А сад се без суделовања закона јавила праведност од Бога, посведочена од закона и пророка”.

Римљанима 3:23: „Сви су згрешили и тако су лишени славе Божије.”

Римљанима 5:8: „Али Бог показује своју љубав према нама тиме што је Христос умро за нас кад смо још били грешници”.

Римљанима 6:23: „Смрт је, наиме плата за грех, а благодатни дар Божији је - вечни живот у Христу Исусу, Господу нашем”.

Римљанима 8:9: „А ви нисте сасвим у телу, него у Духу, ако Дух Божији стварно обитава у вама. Ко пак нема Духа Христова, тај њему не припада”.

Римљанима 8:28: „А знамо да Бог све помаже на добро онима који га љубе, који су по његовој одлуци позвани”.

Римљанима 8:37-39: „Али у свему томе ми надмоћно побеђујемо помоћу онога који нас је заволео. Убеђен сам наиме, да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни садашњост, ни будућност, ни силе, ни висина, ни дубина, нити какво друго створење, не може раставити од Божије љубави, која је у Христу Исусу Господу нашем”.

Римљанима 10:9-10: „Ако, дакле, својим устима исповедиш да је Исус Господ и поверујеш у свом срцу да га је Бог васкрсао из мртвих, бићеш спасен. Јер срцем се верује за праведност, а устима се исповеда на спасење”.

Римљанима 12:1: „Молим вас стога, браћо, милости Божије ради, да своја телеса принесете на живу, свету, богоугодну жртву, да то буде ваша умна служба Богу”.

Римљанима 12:19: „Не светите се сами, драги моји, него дајте места гневу Божијем. Јер је написано: ,Моја је освета, ја ћу узвратити', говори Господ.”

Римљанима 16:17: „Вас пак молим, браћо, да пазите на оне који стварају раздоре и саблазни против науке коју сте ви научили, и клоните се њих.”

Сажетак: Павле је био узбуђен што је могао да најзад служи у овој цркви и сви су били свесни тога (Римљани 1:8-15). Писмо Римљанима написано је из Коринта пре Павловог пута у Јерусалим, чији је повод био да пружи милостињу која је дата за сиромашне. Намеравао је да иде у Рим и након тога у Шпанију (Римљани 15:24), али планови су му били поремећени када је био ухапшен у Јерусалиму. На крају ће отићи у Рим као заробљеник. Фива, члан цркве у Кенхреји близу Коринта (Римљани 16:1), највероватније је однела писмо у Рим.

Књига Римљанима је првенствено једно доктринално дело и може да се подели на 4 дела: потребна праведност, 1:18-3:20; обезбеђена праведност, 3:21-8:39; оправдана праведност, 9:1-11:36; праведност у пракси, 12:1-15:13. Главна тема овог писма је очигледна – праведност. Вођен Светим Духом, Павле прво осуђује све људе због њихове грешности. Изражава жељу да проповеда истину Божије Речи онима у Риму. Надао се да ће они бити сигурни да су на правом путу. Он ставља до знања да се не стиди еванђеља (Римљани 1:16), јер је то сила по којој се свако спашава.

Књига Римљанима нам говоре о Богу, о томе ко је Он и шта је учинио. Говори нам о Исусу Христу, шта је Његова смрт постигла. Говори нам о нама, какви смо били без Христа и ко смо пошто смо поверовали у Христа. Павле наглашава да Бог није тражио од људи да исправе своје животе пре него што су дошли Христу. Док смо још били грешници, Христос је умро на крсту за наше грехе.

Повезаност са Старим заветом: Павле користи неколико старозаветних личности и догађаја као илустрације славних истина у Римљанима. Аврам је поверовао и праведност му је урачуната на основу вере, не дела (Римљанима 4:1-5). У Римљанима 4:6-9, Павле се позива на Давида који је нагласио исту истину: „Блажени су они чији су преступи опроштени, чији су греси покривени”. Павле користи Адама да објасни Римљанима доктрину наслеђеног греха и користи причу Саре и Исака, детета обећања, да илуструје принцип по коме су хришћани деца обећања божанске Божије благодати кроз Христа. У поглављима 9-11, Павле поново прича о историји израелског народа и објављује да Бог није у потпуности одбацио Израел (Римљанима 11:11-12), али да им је дозволио да се „саплету” само док се не испуни пун број многобожаца који ће наћи спасење.

Практична примена: Књига Римљанима јасно ставља до знања да не постоји ништа што ми можемо да урадимо да се спасимо. Свако „добро” дело које смо икада учинили је као прљава крпа пред Богом. Толико смо мртви у својим преступима и гресима да само Божија благодат и милост могу да нас спасу. Бог је показао ту благодат и милост пославши свог Сина, Исуса Христа, да умре на крсту уместо нас. Када се окренемо Христу, нас више не контролише наша грешна природа, већ Дух. Ако исповедимо да је Исус Господ и верујемо да је варсксао из мртвих, ми смо спашени, наново рођени. Треба да живимо наше животе као живу жртву Њему. Слављење Бога који нас је спасао треба да буде наша највећа жеља. Можда би најбоља примена Римљана био Римљанима 1:16 тј. да се не стидимо еванђеља. Уместо тога, хајде да сви будемо плодоносни у његовом објављивању.



Сажетак Новог Завета



Књига Римљанима