Pitanje
Kako odlučujemo koje knjige pripadaju Bibliji, kada sama Biblija ne govori koje joj knjige pripadaju?
Odgovor
Ako Biblija treba da nam bude jedini autoritet, na osnovu kog autoriteta znamo koje knjige pripadaju Bibliji- jer sama Biblija nigde ne navodi koje knjige treba da budu u Bibliji? Ovo je veoma bitno pitanje, jer lanac je onoliko jak koliko je jaka njegova najslabija karika. U lancu komunikacije od Boga ka čovečanstvu, da li postoji slaba karika? Ukoliko da, onda ceo lanac se prekida i komunikaciji se ne može verovati.
Razmislite o različitim „karikama” koje sačinjavaju Božiju komunikaciju ka nama: prvo je postajala Božija želja da komunicira. Ovo je ukorenjeno u Njegovoj ljubavi, jer najveći dokaz ljubavi koji je Bog mogao da pruži je da se objavi svom stvorenju. Sledeća karika, je bila konkretan prenos Božije Reči kroz ljudske pisce. Ovo je uključilo proces koji je Biblija nazvala „nadahnuće” kada je Bog udahnuo svoje reči koje su ljudi zapisali (2. Timoteju 3:16). Posle toga, došlo je do širenja, jer je Božija reč dolazila do svoje publike, propovedanjem ili na druge načine. Zatim je došlo priznanje, jer su Božiji ljudi izdvojili Sveto Pismo od drugih religioznih spisa. Potom, čuvanje, kroz koje je Božija Reč preživela do današnjeg dana, uprkos mnogim naporima da se uništi. Na kraju, prosvetljenje, kako Sveti Duh osposobi vernika da razume i primi Reč.
I to je „lanac” – pokazivanje Božije ljubavi u nadahnuću, širenju, priznanju, očuvanju i prosvetljenju Njegove Reči. Verujemo da je Bog bio uključen u svaki korak ovog procesa, jer zašto bi Bog toliko toga uradio da nadahne svoju Reč i onda da je ne sačuva? Zašto bi nam govorio i onda propustio da nas vodi u tome da prepoznamo Njegov govor?
Priznanje Božije Reči obično se naziva „kanonizacija“. Sa oprezom kažemo da je Bog odredio kanon, a crkva otkrila kanon. Biblijski kanon nije stvorila crkva, već ga je crkva otkrila ili prepoznala. Drugim rečima, Božija Reč bila je nadahnuta i autoritativna od početka – „stoji čvrsto na nebesima“ (Psalam 119:89)- a crkva je jednostavno prepoznala tu činjenicu i prihvatila je.
Kriterijumi koje je crkva koristila da bi prepoznala i sakupila Božiju Reč su sledeći:
1) Da li je knjigu napisao Božiji prorok?
2) Da li je pisac doživeo čuda koja bi potvrdila njegovu poruku?
3) Da li knjiga govori istinu o Bogu, bez laži ili kontradikcija?
4) Da li je knjiga pokazala božansku sposobnost da promeni živote?
5) Da li je knjiga prihvaćena kao Božija Reč među ljudima koji su je prvi put čuli?
Od svih kriterijuma, od najveće važnosti bio je prvi – da li je knjigu napisao prorok? Kao rezultat toga, da li je knjiga primila apostolsko odobrnje što je bilo glavni test kanonizacije u ranoj crkvi. Ovaj kriterijum je logičan rezultat znanja o tome šta je predstavljala reč „apostol”. Apostoli su imali dar od Boga da budu osnivači i vođe crkve, tako da je razumljivo prihvatiti da je kroz njih došla i Reč koja je upravljala crkvom.
Apostolima je bio obećan Duh istine koji će ih podsetiti na ono što je Hristos rekao (Jovan 14:26) i koji će ih voditi u „svu istinu” (Jovan 16:13). Posle Hristovog vaznesenja, apostoli su primili natprirodne darove koji su ih osposobili za rad i potvrdili njihovu poruku (Dela 2:4). Božija kuća je „nazidana na temelju apostola i proroka”. S obzirom da su apostoli imali posebno poslanje, logično je da je crkva, za primarni test za kanonizaciju, stavljala apostolstvo. Tako je evanđelje po Mateju smatrano kanonskim (jer ga je napisao apostol), a i evanđelje po Marku, koje je bilo u bliskoj vezi sa apostolom Petrom, bilo je prihvaćeno.
Kada je pisan Novi zavet, pojedinačne knjige i poslanice bile su odmah prihvaćene kao Božija Reč i kružile su za dobrobit drugih. Crkva u Solunjanima primila je Pavlovu reč kao Božiju Reč (1. Solunjanima 2:13). Pavlove poslanice kružile su među crkvama čak i tokom apostolskih vremena (Kološanima 4:16). Petar je prepoznao Pavlova pisma kao nadahnute od Boga i izjednačio ih sa„ostatkom Pisma” (2. Petrova 3:15-16). Pavle je citirao evanđelje po Luki i nazvao ga „Pismom” (1. Timoteju 5:18). Opšte prihvatanje je u oštrom kontrastu sa nekoliko diskutabilnih knjiga, koje su, na kraju, bile odbačene kao nekanonske, koje su uživale naklanost kratko vreme.
Kasnije, kako je jeres postajala sve veća, a neki u crkvi počeli da traže da se prihvate lažni verski spisi, crkva je mudro održala sabor da se zvanično potvrdi prihvatanje 27 novozavetnih knjiga. Kriterijumi koje su koristili dozvolili su im da objektivno odvoje ono što je Bog dao od onog što je bilo ljudskog porekla. Oni su zaključili da će se držati knjiga koje su bile opšte prihvaćene. Na taj način, odlučili su da nastave „apostolsku nauku” (Dela 2:42).
English
Kako odlučujemo koje knjige pripadaju Bibliji, kada sama Biblija ne govori koje joj knjige pripadaju?
