Како одлучујемо које књиге припадају Библији, када сама Библија не говори које јој књиге припадају?



srpski

Питање: Како одлучујемо које књиге припадају Библији, када сама Библија не говори које јој књиге припадају?

Одговор:
Ако Библија треба да нам буде једини ауторитет, на основу ког ауторитета знамо које књиге припадају Библији- јер сама Библија нигде не наводи које књиге треба да буду у Библији? Ово је веома битно питање, јер ланац је онолико јак колико је јака његова најслабија карика. У ланцу комуникације од Бога ка човечанству, да ли постоји слаба карика? Уколико да, онда цео ланац се прекида и комуникацији се не може веровати.

Размислите о различитим „карикама” које сачињавају Божију комуникацију ка нама: прво је постајала Божија жеља да комуницира. Ово је укорењено у Његовој љубави, јер највећи доказ љубави који је Бог могао да пружи је да се објави свом створењу. Следећа карика, је била конкретан пренос Божије Речи кроз људске писце. Ово је укључило процес који је Библија назвала „надахнуће” када је Бог удахнуо своје речи које су људи записали (2. Тимотеју 3:16). После тога, дошло је до ширења, јер је Божија реч долазила до своје публике, проповедањем или на друге начине. Затим је дошло признање, јер су Божији људи издвојили Свето Писмо од других религиозних списа. Потом, чување, кроз које је Божија Реч преживела до данашњег дана, упркос многим напорима да се уништи. На крају, просветљење, како Свети Дух оспособи верника да разуме и прими Реч.

И то је „ланац” – показивање Божије љубави у надахнућу, ширењу, признању, очувању и просветљењу Његове Речи. Верујемо да је Бог био укључен у сваки корак овог процеса, јер зашто би Бог толико тога урадио да надахне своју Реч и онда да је не сачува? Зашто би нам говорио и онда пропустио да нас води у томе да препознамо Његов говор?

Признање Божије Речи обично се назива „канонизација“. Са опрезом кажемо да је Бог одредио канон, а црква открила канон. Библијски канон није створила црква, већ га је црква открила или препознала. Другим речима, Божија Реч била је надахнута и ауторитативна од почетка – „стоји чврсто на небесима“ (Псалам 119:89)- а црква је једноставно препознала ту чињеницу и прихватила је.

Критеријуми које је црква користила да би препознала и сакупила Божију Реч су следећи:
1) Да ли је књигу написао Божији пророк?
2) Да ли је писац доживео чуда која би потврдила његову поруку?
3) Да ли књига говори истину о Богу, без лажи или контрадикција?
4) Да ли је књига показала божанску способност да промени животе?
5) Да ли је књига прихваћена као Божија Реч међу људима који су је први пут чули?

Од свих критеријума, од највеће важности био је први – да ли је књигу написао пророк? Као резултат тога, да ли је књига примила апостолско одобрње што је било главни тест канонизације у раној цркви. Овај критеријум је логичан резултат знања о томе шта је представљала реч „апостол”. Апостоли су имали дар од Бога да буду оснивачи и вође цркве, тако да је разумљиво прихватити да је кроз њих дошла и Реч која је управљала црквом.

Апостолима је био обећан Дух истине који ће их подсетити на оно што је Христос рекао (Јован 14:26) и који ће их водити у „сву истину” (Јован 16:13). После Христовог вазнесења, апостоли су примили натприродне дарове који су их оспособили за рад и потврдили њихову поруку (Дела 2:4). Божија кућа је „назидана на темељу апостола и пророка”. С обзиром да су апостоли имали посебно послање, логично је да је црква, за примарни тест за канонизацију, стављала апостолство. Тако је еванђеље по Матеју сматрано канонским (јер га је написао апостол), а и еванђеље по Марку, које је било у блиској вези са апостолом Петром, било је прихваћено.

Када је писан Нови завет, појединачне књиге и посланице биле су одмах прихваћене као Божија Реч и кружиле су за добробит других. Црква у Солуњанима примила је Павлову реч као Божију Реч (1. Солуњанима 2:13). Павлове посланице кружиле су међу црквама чак и током апостолских времена (Колошанима 4:16). Петар је препознао Павлова писма као надахнуте од Бога и изједначио их са„остатком Писма” (2. Петрова 3:15-16). Павле је цитирао еванђеље по Луки и назвао га „Писмом” (1. Тимотеју 5:18). Опште прихватање је у оштром контрасту са неколико дискутабилних књига, које су, на крају, биле одбачене као неканонске, које су уживале накланост кратко време.

Касније, како је јерес постајала све већа, а неки у цркви почели да траже да се прихвате лажни верски списи, црква је мудро одржала сабор да се званично потврди прихватање 27 новозаветних књига. Критеријуми које су користили дозволили су им да објективно одвоје оно што је Бог дао од оног што је било људског порекла. Они су закључили да ће се држати књига које су биле опште прихваћене. На тај начин, одлучили су да наставе „апостолску науку” (Дела 2:42).



Врати се на Српску страну



Како одлучујемо које књиге припадају Библији, када сама Библија не говори које јој књиге припадају?