Ja sam hinduista, zašto treba da razmotrim da postanem hrišćanin?


српски
Pitanje: Ja sam hinduista, zašto treba da razmotrim da postanem hrišćanin?

Odgovor:
Upoređivanje hinduizma i hrišćanstva je teško, delimično, jer je hinduizam težak za razumevanje među ljudima na zapadu. Predstavlja bogatu istoriju i razrađenu teologiju. Verovatno ne postoji religija koja je toliko raznolika i nakićena.Upoređivanje hinduizma i hrišćanstva može vrlo lako da optereti početnika komparatavinih religija. Stoga, postavljeno pitanje treba da se razmotri sa pažnjom i poniznošću. Odgovor koji se pruža ovde ne pokušava da bude sveobuhvatan , niti daje „dubinsko" razumevanje hinduizma ni u jednom delu. Ovaj odgovor jednostavno upoređuje nekoliko tačaka između dve religije u pokušaju da pokaže da hrišćanstvo zaslužuje posebno razmatranje.

Prvo, hrišćanstvo treba da se razmotri zbog istorijske pouzdanosti. Sa istorijskog stanovišta, u hrišćanstvu postoje pojedinci i događaji koji se mogu identifikovati putem forenzičkih nauka kao što je arheologija i tekstualni kriticizam. Hinduizam zaista ima istoriju, ali njegova teologja, mitologija i istorija su često pomešani, da postaje teško da se shvati gde prestaje jedno, a počinje drugo. Mitologija se često vezuje za hinduizam, koji poseduje bogatstvo mitova koji objašnjavaju ličnosti i prirodu bogova. Hinduizam poseduje izvesnu dozu fleksibilnosti i prilagodljivosti tokom svoje istorijske neodređenosti. Ali, tamo gde religija nije istorijska, tu je i mnogo manja mogućnost da se ona testira. To ne znači da može da se falsifikuje, ali ne može da se proveri. Ono što opravdava hrišćanstvo je doslovna istorija jevrejske, a kasnije i hrišćanske tradicije. Da Adam i Eva nisu postojali, da Izrael nije imao izlazak iz Egipta, da je Jona bio samo alegorija ili da Isus nije hodao zemljom, onda bi celokupna hrišćanska religija mogla da se, potencijalno, uruši. Za hrišćanstvo, lažna istorija označavala bi poroznu teologiju. Takva hrišćanska ukorenjenost mogla bi da bude slabost hrišćanstva,osim što su istorijski delovi hrišćanske tradicije podložni testiranju toliko puta dokazani da su slabosti postale jaka strana.

Drugo, iako i hrišćanstvo i hinduizam imaju ključne istorijske ličnosti, jedino je Isus pokazao da je vaskrsao iz mrtvih. Mnogi ljudi u istoriji bili su mudri učitelji ili su zasnovali religiozne pokrete. Hinduizam je, takođe, imao mudre učitelje i zemaljske vođe. Ali, Isus se ističe. Njegovo duhovna učenja potvrđena su testom koji je mogla da položi samo božanska sila, smrt i telesno vaskrsenje – činjenica koju je prorokovao i ispunio u samom sebi (Matej 16:21; 20:18-19; Marko 8:31; Luka 9:22; Jovan 20-21; 1. Korinćanima 15).

Štaviše, hrišćanska doktrina o vaskrsenju razlikuje se od hinduističke doktrine reinkarnacije. Ove dve ideje nisu iste. I jedino vaskrsenje može da se uverljivo dokaže na osnovu proučavanja istorije i dokaza. Vaskrsenje Isusa Hrista ima veliku podršku i među svetovnim i religioznim stručnjacima. Njegovom potvrdom se ne može opravdati hinduistička doktrina reinkarnacije. Razmotrite sledeće razlike:

Vaskrsenje uključuje jednu smrt, jedan život, jedno mrtvo telo i jedno novo i večno proslavljeno telo. Vaskrsenje se dešava kroz božansku intervenciju, monoteističko je,označava izbavljenje od greha i na kraju se dešava samo u zadnjim vremenima. Nasuprot tome,reinkarnacija označava mnoge smrti, mnoge živote, mnogo mrtvih tela i nijedno besmrtno telo. Štaviše, reinkarnacija se dešava prirodnim putem, uglavnom je panteistička (Bog je sve), funkcioniše po prinicpu karme i uvek deluje. Naravno, navođenje ovih razlika ne dokazuje istinitost ni jednog ni drugog. Međutim, ako je vaskrsenje istorijski dokazivo, onda razdvajanje ove dve mogućnost o životu posle smrti pokazuje šta je opravdano, a šta neopravdano verovanje. Vaskrsenje Hrista i šira hrišćanska doktrina o vaskrsenju obe zaslužuju da se razmotre.

Treće, hrišćansko Sveto pismo je istorijski izvanredno, zaslužuje ozbiljno razmatranje. U nekoliko testova, Biblija prevazilazi hinudističke Vede i sve druge antičke knjige. Neko bi mogao da kaže i da je istorija Biblije toliko upečatljiva da sumnjati u Bibliju znači sumnjati u samu istoriju, pošto je to istorijski gledano, najautentičnija knjiga. Jedina knjiga, koja je istorijski autentičnija od Starog zaveta (hebrejske Biblije) je Novi zavet. Razmotrite sledeće:

1) Postoji više spisa za Novi zavet nego za bilo koju drugu antičku knjigu – 5000 grčkih spisa, ukupno 24.000, kada se uključe i drugi jezici. Količina spisa otvara prostor za sveobuhvatno istraživanje putem kojeg možemo da uporedimo tekstove jedan sa drugim i otkrijemo šta kažu originali.

2) Rukopisi Novog zaveta su približnijeg godišta originalima nego što je bilo koji drugi antički dokument. Svi izvorni spisi napisani su u vreme savremenika (očevidaca), u prvom veku nove ere, a trenutno posedujemo delove spisa koji potiču iz 125. godine nove ere. Prepisi celih knjiga pojavljuju se do 200. godine nove ere, a celokupni Novi zavet potiče iz 250. godine nove ere. S obzirom da su sve knjige Novog zaveta napisane unutar vremenskog okvira očevidaca, to znači da oni nisu imali vremena da se bave mitovima i folklorom. Pored toga, njihove tvrdnje o istini mogli su da provere članovi Crkve, koji su, kao očevici tih događaja,mogli da provere činjenice.

3) Novozavetni dokumenti su tačniji nego bilo koji drugi antički dokument. Džon R. Robinson u knjizi „Iskren prema Bogu" izveštava da je tačnost novozavetnih spisa 99,9% (najtačniji od bilo koje druge antičke knjige). Brus Mecger, stručnjak za grčki Novi zavet, daje procenu od skromnijih 99,9% tačnosti.

Četvrto, hrišćanski monoteizam ima svoje prednosti nad panteizmom i politeizmom. Ne bi bilo pošteno opisivati hinduizam kao samo panteistički („Bog je sve") ili samo politeistički (postojanje mnogo bogova). U zavisnosti od struje hinduizma kojoj neko pripada, neko može biti panteista, politeista, monista („sve je jedno"), monoteista ili nešto drugo.Međutim, dve jake struje unutar hinduizma su politeizam i panteizam. Hrišćanski monoteizma ima jasne prednosti nad obe ove struje. S obzirom na prostor koji bi zauzimalo ovo razmatranje, ova tri pogleda na svet ovde se porede samo u odnosu na jednu tačku, etiku.

I politeizam i pantezam imaju problematičnu osnovu za svoju etiku. Kada je u pitanju politeizam, ako ima mnogo bogova, postavlja se pitanje koji bog ima viši standard etike da bi ga se ljudi pridržavali? Kada postoji mnogo bogova, onda se njihovi etički sistemi ili ne sukobe, ili se sukobe ili ne postoje. Ako ne postoje, onda je etika izmišljena i bez osnove. Slaba tačka ovog gledišta je očigledna. Ukoliko se etički sistemi ne suprotstavljaju, postavlja se pitanja na kom se principu zasnivaju? Koji god da je princip u pitanju, morao bi da bude viši od bogova. Bogovi nisu najviši, jer odgovaraju nekom drugom autoritetu. Stoga, postoji viša realnost na koju osoba mora da se oslanja. Ova činjenica čini politeizam plitkim,ako ne i praznim. Što se tiče treće opcije, ako se bogovi suprotstavljaju po pitanju standarda onog što je dobro i loše, onda biti poslušan jednom Bogu predstavlja rizik za poslušnost drugom i podrazumeva kaznu. Etika bi bila relativna. Ono što je dobro za jednog boga ne podrazumeva „dobro" na objektivan i univerzalan način. Na primer, žrtvovanje jednog deteta Kaliju bilo bi preporučljivo za jednu struju hinduizma, ali podložno preziru mnogim drugima. Ali svakako, žrtvovanje deteta, kao takvo je, u svakom slučaju, za svaku osudu. Neke stvari su, u svakom slučaju, zbog svog razloga ili ispravne ili pogrešne.

Panteizam se ne čini mnogo boljim od politeizma, jer potvrđuje da postoji samo jedna stvar- jedna božanska stvarnost- i tako ne dozvoljava nikakvu krajnju razliku između „dobrog" i „zlog". Ukoliko se „dobro" i „loše" zaista razlkuju, onda ne bi postojala samo jedna, nepodeljiva stvarnost. Panteizam ne daje mogućnost za moralno razlikovanje između „dobrog" i „lošeg". Dobro i zlo se slivaju u istu nepodeljivu stvarnost. Čak i ako bi se takve razlike mogle napraviti , kontekst karme razvodnjava moralni kontekst te razlike. Karma je bezlični princip, kao što je i prirodni zakon poput gravitacije ili inercije. Kada karma utiče na neku grešnu dušu, nije božanska odmazda ta koja donosi osudu. Umesto toga, to je bezlična reakcija prirode. Ali, moralnost podrazumeva postojanje ličnosti – ličnosti koju karma ne može da pruži. Na primer, ne optužujemo štap što se koristi za batine. Štap je objekat bez moralnog kapaciteta ili dužnosti. Umesto toga, optužujemo osobu koja je koristila taj štap na pogrešan način. Ta osoba ima moralni kapacitet i moralnu obavezu. Isto tako, ako je karma samo bezlična priroda, onda je amoralna (bez moralnosti) i nije pogodna osnova za etiku.

Međutim, koreni hrišćanskog monoteizma nalaze se u osobi samog Boga. Božiji karakte je dobar i stoga, ono što se potčinjava Njemu i Njegovoj volji je dobro. Ono što se udaljava od Boga i Njegove volje je zlo. Zato, jedan Bog je apsolutna osnova za etiku, dozvoljavajući pojedinačni temelj za moralnost i opravdavajući objektivno znanje o dobru i zlu.

Peto, ostaje pitanje; „Šta činiš sa svojim grehom?" Hrišćanstvo nudi najjači odgovor za ovaj problem.

Hinduizam, kao i budizam, ima najmanje dve ideje o grehu. Greh se nekada razume kao neznanje. Grešno je ako neko ne vidi ili ne razume stvarnost kao što je definiše hinduizam. Ali, ostaje ideja o moralnoj grešci koja se naziva „greh". Raditi nešto što je namerno zlo, prekršiti duhovni ili zemaljski zakon ili želeti pogrešne stvari može da bude greh. Ali, moralna definicija greha ukazuje na jednu vrstu moralne greške koja zahteva pravo okajanje greha. Odakle može da dođe to okajanje? Može li okajanje da dođe na osnovu pridržavanja karmičkih principa? Karma je bezlična i amoralna. Osoba može da čini dobra dela da bi „držala ravnotežu", ali osoba ne može da se otarasi greha. Karma ne obezbeđuje kontekst po kome je moralna greška uopšte moralna. Kome smo zgrešili ako, na primer, zgrešimo u tajnosti? Karmu se to ne tiče, jer karma nije osoba. Na primer, pretpostavimo da jedan čovek ubije sina drugog čoveka. On može da ponudi novac, imanje ili čak svog sina ugroženoj strani. Ali, ne može da poništi ubistvo. Nijedna količina kompenzancije ne može da nadoknadi taj greh. Da li okajanje može da dođe putem molitve ili posvećenosti Šivi ili Višni? Čak i da te osobe nude oproštaj, čini se da bi greh i dalje bio neplaćen dug. Oni bi oprostili greh, kao da je dostojan oproštaja i zatim bi uveli ljude kroz kapije blaženstva.

Međutim, hrišćanstvo se odnosi prema grehu, kao prema moralnoj grešci protiv jedinog, vrhunskog i ličnog Boga. Od vremena Adama, ljudi su bili grešna bića. Greh je stvaran i stvara nepremostiv jaz između čoveka i blaženstva. Greh zahteva pravdu. Ipak, ne može da se „dovede u ravnotežu" sa jednakim ili većim brojem dobrih dela. Ako neko ima deset puta više dobrih dela nego loših, onda ta osoba i dalje ima zlo u svojoj savesti. Šta se dešava sa tim preostalim lošim delima? Da li su im oprošteni kao da nikada nisu bili bitni? Da li im je dozvoljeno da stupe u blaženstvo? Da li su to samo iluzije i tako ne prave nikakav problem? Nijedna od ovih opcija nije podesna. Što se tiče iluzije, greh je suviše realan da bi se objasnio iluzijom. Što se tiče grešnosti, kada smo iskreni sa samima sobom, mi svi znamo da smo zgrešili. Što se tiče oproštaja, jednostavno oprostiti greh bez ikakve cene bi značilo da se prema njemu odnosimo kao da on nema posledica. Mi znamo da je to pogrešno. Što se tiče blaženstva, to i niije blaženstvo ako greh može da krišom uđe. Izgleda da nas karma ostavlja sa sumnjom da smo prekršili neki vrhunski lični standard dobrog i lošeg. A blaženstvo, ili ne može da nas toleriše ili mora da prestane da bude savršenstvo, da bismo mi mogli da uđemo.

Međutim, u hrišćanstvu, svaki greh je kažnjen, mada je ta kazna već bila zadovoljena u Hristovoj ličnoj žrtvi na krstu. Bog je postao čovek, živeo je savršenim životom i umro je smrću koju smo mi zaslužili. Bio je razapet umesto nas, zamena za sve nas i pokrivalo ili okajanje, za naše grehe. I vasksnuo je, dokazajući da čak ni smrt nije mogla da ga pobedi. Štaviše, On obećava isto vaskrsenje za večni život svima koji veruju u Njega, kao njihovog Gospoda i Spasitelja (Rimljanima 3:10, 23; 6:23; 8:12; 10;9-10; Efescima 2:8-9; Filipljanima 3:21).

Na kraju, mi možemo da znamo da smo spašeni. Ne moramo da se oslanjamo na neko prolazno iskustvo, niti da se oslanjamo na sopstvena dobra dela ili žarku meditaciju, niti verujemo u lažne bogove u koje pokušavamo da „verujemo da postoje". Imamo živog i istinitog Boga, istorijski usidrenu veru, postojano i provereno Božije otkrivenje (Bibliju), teološki zadovoljavajuću osnovu da živimo etički i garantovan dom na nebu sa Bogom.

Stoga, šta to znači za tebe? Isus je vrhunska realnost! Isus je bio savršena žrtva za naše grehe. Bog nudi svima oproštenje i spasenje ukoliko samo primimo Njegov dar za nas (Jovan 1:12), verujući Isusu da je Spasitelj koji je položio svoj život za nas – Njegove prijatelje. Ukoliko poveruješ u Isusa kao svoj jedinog Spasitelja, imaćes apsolutnu sigurnost za večno blaženstvo na nebu. Bog će ti oprostiti grehe, očistiti tvoju dušu, obnoviti duh i dati izobilan život u ovom svetu I večno blaženstvo u svetu koji dolazi. Kako možemo da odbijemo tako dragocen dar? Kako možemo da okrenemo naša leđa Bogu koji nas je voleo dovoljno da se žrtvuje za nas?

Ako nisi siguran u šta veruješ, pozivamo te da izgovoriš sledeću molitvu Bogu: „Bože, pomozi mi da znam šta je istina. Pomozi mi da razaznam šta je greška. Pomozi mi da znam šta je ispravan put ka spasenju." Bog će uvek poštovati takvu molitvu.

Ako želiš da primiš Isusa kao svog Spasitelja, jednostavno izgovori Bogu, naglas ili u sebi i reci mu da primaš dar spasenja kroz Isusa. Ukoliko želiš da izgovoriš molitvu, evo primera: „Bože, hvala ti za tvoju ljubav za mene. Hvala ti što si se žrtvovao za mene. Hvala ti što si obezbedio moje oproštenje i spasenje. Prihvatam dar spasenja kroz Isusa. Primam Isusa kao mog Spasitelja. Amin!"

Da li si poverovao u Isusa Hrista zbog onog što si ovde pročitao? Ako jesi, molim te klikni na “Poverovao sam u Isusa Hrista danas” ikonu dole.

English
Vrati se na Srpsku stranu
Ja sam hinduista, zašto treba da razmotrim da postanem hrišćanin?