Питање
Ја сам хиндуиста, зашто треба да размотрим да постанем хришћанин?
Одговор
Упоређивање хиндуизма и хришћанства је тешко, делимично, јер је хиндуизам тежак за разумевање међу људима на западу. Представља богату историју и разрађену теологију. Вероватно не постоји религија која је толико разнолика и накићена.Упоређивање хиндуизма и хришћанства може врло лако да оптерети почетника компаратавиних религија. Стога, постављено питање треба да се размотри са пажњом и понизношћу. Одговор који се пружа овде не покушава да буде свеобухватан , нити даје „дубинско" разумевање хиндуизма ни у једном делу. Овај одговор једноставно упоређује неколико тачака између две религије у покушају да покаже да хришћанство заслужује посебно разматрање.
Прво, хришћанство треба да се размотри због историјске поузданости. Са историјског становишта, у хришћанству постоје појединци и догађаји који се могу идентификовати путем форензичких наука као што је археологија и текстуални критицизам. Хиндуизам заиста има историју, али његова теологја, митологија и историја су често помешани, да постаје тешко да се швати где престаје једно, а почиње друго. Митологија се често везује за хиндуизам, који поседује богатство митова који објашњавају личности и природу богова. Хиндуизам поседује извесну дозу флексибилности и прилагодљивости током своје историјске неодређености. Али, тамо где религија није историјска, ту је и много мања могућност да се она тестира. То не значи да може да се фалсификује, али не може да се провери. Оно што оправдава хришћанство је дословна историја јеврејске, а касније и хришћанске традиције. Да Адам и Ева нису постојали, да Израел није имао излазак из Египта, да је Јона био само алегорија или да Исус није ходао земљом, онда би целокупна хришћанска религија могла да се, потенцијално, уруши. За хришћанство, лажна историја означавала би порозну теологију. Таква хришћанска укорењеност могла би да буде слабост хришћанства,осим што су историјски делови хришћанске традиције подложни тестирању толико пута доказани да су слабости постале јака страна.
Друго, иако и хришћанство и хиндуизам имају кључне историјске личности, једино је Исус показао да је васкрсао из мртвих. Многи људи у историји били су мудри учитељи или су засновали религиозне покрете. Хиндуизам је, такође, имао мудре учитеље и земаљске вође. Али, Исус се истиче. Његово духовна учења потврђена су тестом који је могла да положи само божанска сила, смрт и телесно васкрсење – чињеница коју је пророковао и испунио у самом себи (Матеј 16:21; 20:18-19; Марко 8:31; Лука 9:22; Јован 20-21; 1. Коринћанима 15).
Штавише, хришћанска доктрина о васкрсењу разликује се од хиндуистичке доктрине реинкарнације. Ове две идеје нису исте. И једино васкрсење може да се уверљиво докаже на основу проучавања историје и доказа. Васкрсење Исуса Христа има велику подршку и међу световним и религиозним стручњацима. Његовом потврдом се не може оправдати хиндуистичка доктрина реинкарнације. Размотрите следеће разлике:
Васкрсење укључује једну смрт, један живот, једно мртво тело и једно ново и вечно прослављено тело. Васкрсење се дешава кроз божанску интервенцију, монотеистичко је,означава избављење од греха и на крају се дешава само у задњим временима. Насупрот томе,реинкарнација означава многе смрти, многе животе, много мртвих тела и ниједно бесмртно тело. Штавише, реинкарнација се дешава природним путем, углавном је пантеистичка (Бог је све), функционише по приницпу карме и увек делује. Наравно, навођење ових разлика не доказује истинитост ни једног ни другог. Међутим, ако је васкрсење историјски доказиво, онда раздвајање ове две могућност о животу после смрти показује шта је оправдано, а шта неоправдано веровање. Васкрсење Христа и шира хришћанска доктрина о васкрсењу обе заслужују да се размотре.
Треће, хришћанско Свето писмо је историјски изванредно, заслужује озбиљно разматрање. У неколико тестова, Библија превазилази хинудистичке Веде и све друге античке књиге. Неко би могао да каже и да је историја Библије толико упечатљива да сумњати у Библију значи сумњати у саму историју, пошто је то историјски гледано, најаутентичнија књига. Једина књига, која је историјски аутентичнија од Старог завета (хебрејске Библије) је Нови завет. Размотрите следеће:
1) Постоји више списа за Нови завет него за било коју другу античку књигу – 5000 грчких списа, укупно 24.000, када се укључе и други језици. Количина списа отвара простор за свеобухватно истраживање путем којег можемо да упоредимо текстове један са другим и откријемо шта кажу оригинали.
2) Рукописи Новог завета су приближнијег годишта оригиналима него што је било који други антички документ. Сви изворни списи написани су у време савременика (очевидаца), у првом веку нове ере, а тренутно поседујемо делове списа који потичу из 125. године нове ере. Преписи целих књига појављују се до 200. године нове ере, а целокупни Нови завет потиче из 250. године нове ере. С обзиром да су све књиге Новог завета написане унутар временског оквира очевидаца, то значи да они нису имали времена да се баве митовима и фолклором. Поред тога, њихове тврдње о истини могли су да провере чланови Цркве, који су, као очевици тих догађаја,могли да провере чињенице.
3) Новозаветни документи су тачнији него било који други антички документ. Џон Р. Робинсон у књизи „Искрен према Богу" извештава да је тачност новозаветних списа 99,9% (најтачнији од било које друге античке књиге). Брус Мецгер, стручњак за грчки Нови завет, даје процену од скромнијих 99,9% тачности.
Четврто, хришћански монотеизам има своје предности над пантеизмом и политеизмом. Не би било поштено описивати хиндуизам као само пантеистички („Бог је све") или само политеистички (постојање много богова). У зависности од струје хиндуизма којој неко припада, неко може бити пантеиста, политеиста, мониста („све је једно"), монотеиста или нешто друго.Међутим, две јаке струје унутар хиндуизма су политеизам и пантеизам. Хришћански монотеизма има јасне предности над обе ове струје. С обзиром на простор који би заузимало ово разматрање, ова три погледа на свет овде се пореде само у односу на једну тачку, етику.
И политеизам и пантезам имају проблематичну основу за своју етику. Када је у питању политеизам, ако има много богова, поставља се питање који бог има виши стандард етике да би га се људи придржавали? Када постоји много богова, онда се њихови етички системи или не сукобе, или се сукобе или не постоје. Ако не постоје, онда је етика измишљена и без основе. Слаба тачка овог гледишта је очигледна. Уколико се етички системи не супротстављају, поставља се питања на ком се принципу заснивају? Који год да је принцип у питању, морао би да буде виши од богова. Богови нису највиши, јер одговарају неком другом ауторитету. Стога, постоји виша реалност на коју особа мора да се ослања. Ова чињеница чини политеизам плитким,ако не и празним. Што се тиче треће опције, ако се богови супротстављају по питању стандарда оног што је добро и лоше, онда бити послушан једном Богу представља ризик за послушност другом и подразумева казну. Етика би била релативна. Оно што је добро за једног бога не подразумева „добро" на објективан и универзалан начин. На пример, жртвовање једног детета Калију било би препоручљиво за једну струју хиндуизма, али подложно презиру многим другима. Али свакако, жртвовање детета, као такво је, у сваком случају, за сваку осуду. Неке ствари су, у сваком случају, због свог разлога или исправне или погрешне.
Пантеизам се не чини много бољим од политеизма, јер потврђује да постоји само једна ствар- једна божанска стварност- и тако не дозвољава никакву крајњу разлику између „доброг" и „злог". Уколико се „добро" и „лоше" заиста разлкују, онда не би постојала само једна, неподељива стварност. Пантеизам не даје могућност за морално разликовање између „доброг" и „лошег". Добро и зло се сливају у исту неподељиву стварност. Чак и ако би се такве разлике могле направити , контекст карме разводњава морални контекст те разлике. Карма је безлични принцип, као што је и природни закон попут гравитације или инерције. Када карма утиче на неку грешну душу, није божанска одмазда та која доноси осуду. Уместо тога, то је безлична реакција природе. Али, моралност подразумева постојање личности – личности коју карма не може да пружи. На пример, не оптужујемо штап што се користи за батине. Штап је објекат без моралног капацитета или дужности. Уместо тога, оптужујемо особу која је користила тај штап на погрешан начин. Та особа има морални капацитет и моралну обавезу. Исто тако, ако је карма само безлична природа, онда је аморална (без моралности) и није погодна основа за етику.
Међутим, корени хришћанског монотеизма налазе се у особи самог Бога. Божији каракте је добар и стога, оно што се потчињава Њему и Његовој вољи је добро. Оно што се удаљава од Бога и Његове воље је зло. Зато, један Бог је апсолутна основа за етику, дозвољавајући појединачни темељ за моралност и оправдавајући објективно знање о добру и злу.
Пето, остаје питање; „Шта чиниш са својим грехом?" Хришћанство нуди најјачи одговор за овај проблем.
Хиндуизам, као и будизам, има најмање две идеје о греху. Грех се некада разуме као незнање. Грешно је ако неко не види или не разуме стварност као што је дефинише хиндуизам. Али, остаје идеја о моралној грешци која се назива „грех". Радити нешто што је намерно зло, прекршити духовни или земаљски закон или желети погрешне ствари може да буде грех. Али, морална дефиниција греха указује на једну врсту моралне грешке која захтева право окајање греха. Одакле може да дође то окајање? Може ли окајање да дође на основу придржавања кармичких принципа? Карма је безлична и аморална. Особа може да чини добра дела да би „држала равнотежу", али особа не може да се отараси греха. Карма не обезбеђује контекст по коме је морална грешка уопште морална. Коме смо згрешили ако, на пример, згрешимо у тајности? Карму се то не тиче, јер карма није особа. На пример, претпоставимо да један човек убије сина другог човека. Он може да понуди новац, имање или чак свог сина угроженој страни. Али, не може да поништи убиство. Ниједна количина компензанције не може да надокнади тај грех. Да ли окајање може да дође путем молитве или посвећености Шиви или Вишни? Чак и да те особе нуде опроштај, чини се да би грех и даље био неплаћен дуг. Они би опростили грех, као да је достојан опроштаја и затим би увели људе кроз капије блаженства.
Међутим, хришћанство се односи према греху, као према моралној грешци против јединог, врхунског и личног Бога. Од времена Адама, људи су били грешна бића. Грех је стваран и ствара непремостив јаз између човека и блаженства. Грех захтева правду. Ипак, не може да се „доведе у равнотежу" са једнаким или већим бројем добрих дела. Ако неко има десет пута више добрих дела него лоших, онда та особа и даље има зло у својој савести. Шта се дешава са тим преосталим лошим делима? Да ли су им опроштени као да никада нису били битни? Да ли им је дозвољено да ступе у блаженство? Да ли су то само илузије и тако не праве никакав проблем? Ниједна од ових опција није подесна. Што се тиче илузије, грех је сувише реалан да би се објаснио илузијом. Што се тиче грешности, када смо искрени са самима собом, ми сви знамо да смо згрешили. Што се тиче опроштаја, једноставно опростити грех без икакве цене би значило да се према њему односимо као да он нема последица. Ми знамо да је то погрешно. Што се тиче блаженства, то и ниије блаженство ако грех може да кришом уђе. Изгледа да нас карма оставља са сумњом да смо прекршили неки врхунски лични стандард доброг и лошег. А блаженство, или не може да нас толерише или мора да престане да буде савршенство, да бисмо ми могли да уђемо.
Међутим, у хришћанству, сваки грех је кажњен, мада је та казна већ била задовољена у Христовој личној жртви на крсту. Бог је постао човек, живео је савршеним животом и умро је смрћу коју смо ми заслужили. Био је разапет уместо нас, замена за све нас и покривало или окајање, за наше грехе. И васкснуо је, доказајући да чак ни смрт није могла да га победи. Штавише, Он обећава исто васкрсење за вечни живот свима који верују у Њега, као њиховог Господа и Спаситеља (Римљанима 3:10, 23; 6:23; 8:12; 10;9-10; Ефесцима 2:8-9; Филипљанима 3:21).
На крају, ми можемо да знамо да смо спашени. Не морамо да се ослањамо на неко пролазно искуство, нити да се ослањамо на сопствена добра дела или жарку медитацију, нити верујемо у лажне богове у које покушавамо да „верујемо да постоје". Имамо живог и истинитог Бога, историјски усидрену веру, постојано и проверено Божије откривење (Библију), теолошки задовољавајућу основу да живимо етички и гарантован дом на небу са Богом.
Стога, шта то значи за тебе? Исус је врхунска реалност! Исус је био савршена жртва за наше грехе. Бог нуди свима опроштење и спасење уколико само примимо Његов дар за нас (Јован 1:12), верујући Исусу да је Спаситељ који је положио свој живот за нас – Његове пријатеље. Уколико поверујеш у Исуса као свој јединог Спаситеља, имаћес апсолутну сигурност за вечно блаженство на небу. Бог ће ти опростити грехе, очистити твоју душу, обновити дух и дати изобилан живот у овом свету И вечно блаженство у свету који долази. Како можемо да одбијемо тако драгоцен дар? Како можемо да окренемо наша леђа Богу који нас је волео довољно да се жртвује за нас?
Ако ниси сигуран у шта верујеш, позивамо те да изговориш следећу молитву Богу: „Боже, помози ми да знам шта је истина. Помози ми да разазнам шта је грешка. Помози ми да знам шта је исправан пут ка спасењу." Бог ће увек поштовати такву молитву.
Ако желиш да примиш Исуса као свог Спаситеља, једноставно изговори Богу, наглас или у себи и реци му да примаш дар спасења кроз Исуса. Уколико желиш да изговориш молитву, ево примера: „Боже, хвала ти за твоју љубав за мене. Хвала ти што си се жртвовао за мене. Хвала ти што си обезбедио моје опроштење и спасење. Прихватам дар спасења кроз Исуса. Примам Исуса као мог Спаситеља. Амин!"
Да ли си поверовао у Исуса Христа због оног што си овде прочитао? Ако јеси, молим те кликни на “Поверовао сам у Исуса Христа данас” икону доле.
English
Ја сам хиндуиста, зашто треба да размотрим да постанем хришћанин?
