Ko zaista „zamišlja da je Bog" – lekar koji obavlja eutanaziju nad pacijentom, ili onaj koji produžava život pacijentu od neizlečive bolesti?


Pitanje: Ko zaista „zamišlja da je Bog" – lekar koji obavlja eutanaziju nad pacijentom, ili onaj koji produžava život pacijentu od neizlečive bolesti?

Odgovor:
Ovo pitanje iznosi na površinu neka razmatranja koja nisu očigledna u vezi sa odlukom o okončanju života. Za mnoge ljude je primarno da li život može da ima „smisao" iznad nekog praga bola ili gubitka vitalnih funkcija. Jedan od problema u proceni tog „smisla" je često subjektivna priroda donošenja odluka.

Dublje razmatranje je vezano za Božiju volju, Davaocu života i mudrosti – mudrosti koja je očajnički potrebna u sred životne patnje (Psalam 27:11; 90:12). Bog je taj koji životu daje smisao sve do trenutka smrti. Život, kao dar od Boga trebalo bi očuvati. Sam Bog je suveren nad vremenom i načinom na koji ćemo umreti. Lekar koji daje tretman da bi spasao život ne „izigrava Boga", već poštuje Božiji dar.

Sukobljena mišljenja u vezi sa okončanjem nečijeg života su dva ekstrema. Sa jedne strane su oni koji promovišu eutanaziju, ili milosrdno ubijanje: patnja je zlo i mora da se eliminiše, ako je potrebno i ubijanjem onoga koji pati. Sa druge strane su oni koji smatraju da je život svetinja, da bi ga po svaku cenu trebalo produžiti, korišćenjem sve dostupne tehnologije.

Problem u vezi sa prvim viđenjem je, osim činjenice da je eutanazija ubistvo, da Sveto pismo nigde ne govori da bi trebalo da izbegnemo patnju po svaki cenu. U suštini, vernici su pozvani da pate nalik Hristu da bi ispunili Njegovu pravednu i otkupljujuću svrhu koja je u nama (1. Petrova 2:20-25; 3:8-18; 4:12-19). Često se dešava da tek pošto se osoba u potpunosti razočara zbog ogromne patnje i gubitka zaista počne da vrednuje ono što je stvarno bitno i može da napreduje u Božijem planu.

Kod drugog viđenja, postoji komplikacija u vezi sa viđenjem „života". Kada se život zaista okončava? Klasična ilustracija za to je takozvano trajno vegetativno stanje u kome osoba može da provede mnogo godina tako što joj daju hranu i tečnost. Mnogi smatraju da takvi pacijenti nemaju kognitivne funkcije i da zbog toga u njima uopšte nema „života". Neurolozi mere pacijentove reakcije na određene neurološke stimulanse u pokušajvau da obaveste one koji donose odluke. Drugi, međutim, smatraju da ako osoba u ovom stanju ima otkucaje srca, onda postoji nada, i život mora da se sačuva, pa makar i uz pomoć mašina.

Najbolji odgovor nalazi se negde između ova dva viđenja. Hrišćanin će pokušati da sačuva život, ali postoji razlika između očuvanja života i prolongiranja smrti. Veštačko održavanje privida životnih funkcija, samo zato što neko ne može da dozvoli da voljena osoba umre zaista znači „igrati se Boga".

Smrt svima dolazi u „određeno" vreme (Jevrejima 9:27). Kada telo pacijenta počne da se gasi, kada medicinska intervencija ne bi izlečila već samo prolongirala prirodni proces umiranja, tada nije nemoralno isključiti mašine i dozvoliti osobi da umre. Za ovo je potrebna mudrost. Nasuprot tome, aktivno ubrzavanje smrti je pogrešno i to onda znači „igrati se Boga". Pasivno uskraćivanje spasonosnog tretmana takođe može da bude neispravno. Međutim, ne grešimo ako dozvolimo da život teče svojim tokom, pružanjem palijativne brige, i dozvoljavanjem da osoba umre u vreme kad je Bog odredio.

Ako se sve ovo uzme u obzir, jasna i prisutna opasnost varijante „igrati se Boga", postoji u obe krajnosti: Eliminisanjem patnje po svaku cenu, i korišćenjem svake moguće terapije po svaku cenu. Umesto da se igramo Boga, prepustimo Bogu da bude Bog. Sveto pismo nam govori da se oslonimo na Boga za svu mudrost (Jakovljeva 1:5) i da procenimo, dok još život postoji, šta je u njemu bitno (Propovednik 12).

English


Vrati se na Srpsku stranu
Ko zaista „zamišlja da je Bog" – lekar koji obavlja eutanaziju nad pacijentom, ili onaj koji produžava život pacijentu od neizlečive bolesti?

Saznajte kako ...

Provedi večnost sa Bogom



Primite oproštaj od Boga