Koje su opasnosti postmodernizma?



српски

Pitanje: Koje su opasnosti postmodernizma?

Odgovor:
Jednostavno rečeno, postmodernizam je filozofija koja potvrđuje niti objektivnu niti apsolutnu istinu, pogotovo po pitanju religije i duhovnosti. Kada se viđenje postmodernizma postavi nasuprot istinitih tvrdnji po pitanju Boga i religiozne prakse, postmoderno viđenje se vidi u tvrdnji: „To može da bude istina za tebe, ali ne i za mene". Iako takav odgovor može da bude u potpunosti ispravan kada se radi o razgovoru o omiljenoj hrani ili vrsti umetnosti, takav način razmišljanja je opasan kada se primeni na stvarnost jer meša pitanje mišljenja sa pitanjem istine.

Izraz „posmodernizam" doslovno znači „posle modernizma" i koristi se da na filozofski način opiše tekuće doba koje je došlo posle vremena modernizma. Postmodernizam je reakcija (ili tačnije, razočarana reakcija) na neispunjena obećanja modernizma da je ljudski razum dovoljan da bi poboljšao čovečanstvo i učinio da svet bude bolje mesto. Pošto su neka od verovanja modernizma da apsolutne istine zaista postoje, postmodernizam pokušava da „ispravi" stvar eliminisanjem apsolutne istine i čineći da sve (uključujući i empirijsku nauku i religiju) postane relativno za želje i ubeđenja neke osobe.

Opasnost postmodernizma se može videti kao spiralno propadanje nadole koje počinje odbacivanjem apsolutne istine, koja onda vodi ka tome da izgubimo moć da razlikujemo stvari po pitanju religije i vere, i kulminira filozofijom religioznog pluralizma koji kaže da nijedna vera niti religija nisu objektivno istinite i zato nijedna ne može da tvrdi da je ova ili ona religija ispravna a druga ne.

Opasnosti postmodernizma — #1 – Relativna istina
Postomodernističko stanovište relativne istine je ishod delovanja mnogih generacija filozofskog razmišljanja. Od Avgustina do Reformacije, intelektualni aspekti Zapadne civilizacije i koncept istine bili su pod dominacijom teologa. Međutim, počevši sa Renesansom, od 14. do 17. veka, mislioci su ponovo počeli da uzdižu čovečanstvo u centar stvarnosti. Ako bi neko gledao na periode istorije kao na porodično drvo, Renesansa bi bila baka modernizma a Prosvetljenje bi bilo njena majka. Rene Dekartovo — „mislim, dakle jesam" oslikava početak ovog perioda. Bog više nije bio središte istine, već čovek.

Prosvetljenje je na neki način, potpuno nametanje naučnog modela racionalnosti na sve aspekte istine. Njegove tvrdnje su da se samo naučni podaci mogu objektivno razumeti, definisati i odbraniti. Istina u odnosu na religiju je bila odbačena. Filozof koji je doprineo ideji relativne istine je je Prus Imanuel Kant i njegovo delo Kritika čistog razuma, koje se pojavilo 1781. Kant je tvrdio da je nemoguće imati pravo znanje o Bogu, tako da je podelio znanje između „činjenica" i „vere". Prema Kantu, „Činjenice nisu ni u kakvoj vezi sa istinom." To je imalo za ishod da su duhovna pitanja pripisana domenu ličnog mišljenja, dok je samo empirijskim naukama data dozvola da govore istinu. Dok je modernizam verovao u apsolutne istine u nauci, Božije posebno otkrivenje (Biblija) je bila proterana iz domena istine i sigurnosti.

Iz modernizna je potekao postmodernizam i ideje Fridriha Ničea. Kao svetac zaštitinik postmodernističke filozofije, Niče se držao „perspektivizma", koji kaže da je svo znanje (uključujući nauku) stvar perspektive i tumačenja. Mnogi drugi filozofi su se nadogradili na Ničeov rad (na primer, Fokalt, Rorti i Lotar) i na isti način su odbacili Boga i generalno religiju. Oni su takođe odbacili bilo kakvu mogućnost apsolutne istine, ili kako je to Lotar sročio, odbacili su metanarativ (istinu koja nadilazi sve ljude i kulture).

Ovaj filozofski rat protiv objektivne istine imao je za ishod posmodernizam koji je u potpunosti bio u suprotnosti sa idejom o apsolutnim istinama. Takav način razmišljanja prirodno odbacuje sve što tvrdi da je istina bez greške, kao što je to Biblija.

Opasnosti posmodernizma — #2 – Gubitak razboritosti
Veliki teolog Toma Akvinski je rekao: „Zadatak filozofa je da pravi razliku". Ono što je mislio je da istina zavisi od sposobnosti da razlikujemo – sposobnosti da razabiramo „ovo" od „onog" u domenu znanja. Međutim, ako objektivna i apsolutna istina ne postoje, tada sve postaje stvar ličnog tumačenja. Za postmodernog mislioca, autor neke knjige ne poseduje ispravno tumačenje svog rada; čitaoc je onaj koji u stvari određuje šta knjiga znači – proces koji se zove dekontrukcija. I pošto postoji mnošvo čitalaca (nasuprot jednog autora), postoji mnogo ispravnih tumačenja.

Takva haotična situacija čini da je nemoguće da se naprave smislene ili trajne razlike između tumačenja jer nema merila koje može da se koristi. To posebno važi za pitanja vere i religije. Pokušavati da napravimo ispravnu i smislenu razliku u oblasti religije nema više smisla nego debata da li čokolada ili vanila imaju bolji ukus. Postmodernizam kaže da je nemoguće da objektivno donesemo presudu između tvrdnji koje se takmiče među sobom.

Opasnosti postmodernizma — #3 – Pluralizam
Ako ne postoji apsolutna istina, i ako ne postoji način da napravimo smislenu razliku između dobrog i lošeg među različitim verama i religijama, tada je prirodan zaključak da sva ubeđenja moraju da budu podjednako ispravna. Ispravan izraz za ovo praktično delovanje postmodernizma je „filozofski pluralizam". Kod pluralizma, nijedna religija nema pravo da objavi da je ona istinita a da su druge religije lažne, pa čak ni inferiorne. Za one oni se zalažu za filozofski religiozni pluralizam, nema više nikakve jeresi, osim možda viđenja da postoje jeresi. D.A. Karson podvlači brigu konzervativnog evangelizma u vezi sa opasnostima koje vidi u pluralizmu: „U mojim najmračnijim raspoloženjima ponekad se pitam da li je ružno lice onoga što smatram za filozofski pluralizam najopasnija pretnja za jevanđelje od početka gnostičke jeresi u drugom veku."

Ove progresivne opasnosti postmodernizma – relativna istina, gubitak rasuđivanja, i filozofski pluralizam – predstavljaju pretnju hrišćanstvu jer kolektivno odbacuju Božiju Reč kao nešto što nema pravi autoritet nad čovečanstvom i sposobnost da se pokaže kao istina u svetu konkurentskih religija. Na koji način hrišćanstvo reaguje na ove izazove?

Odgovor na opasnosti posmodernizma
Hrišćanstvo tvrdi da je apsolutno istinito, da postoje značajne razlike u pogledu ispravnog i neispravnog (kao i duhovna istina i laž), i da je ispravno u svojim tvrdnjama o Bogu a da sve druge suprotne tvrdnje drugih religija nisu ispravne. Takvo stanovište kod postmodernizma provocira uzvike da je to „arogancija" i „netolerancija". Međutim, istina nije stvar stava ili pristrasnosti, i kada se pažljivo ispita, osnove postmodernizma se lako uruše, otkrivajući da su tvrdnje hrišćanstva i verodostojne i snažne.

Prvo, hrišćanstvo tvrdi da postoji apsolutna istina. U stvari, Isus konkretno kaže da je poslat da učini jedno: „Da posvedoči za istinu" (Jovan 18:37). Postmodernizam kaže da njednu istinu ne treba potvrditi, ali to gledište je samoporažavajuće – ono potvrđuje bar jednu apsolutnu istinu: da nijednu istinu ne treba potvrditi. To znači da postmodernizam ipak veruje u apsolutnu istinu. Njegovi filozofi pišu knjige koje tvrde da očekuju da njihovi čitaoci prigrle to kao istinu. Jedan profesor je to pojednostavio ovako: „Kada neko kaže da ne postoji nešto tako kao što je istina, oni traže da im ne veruješ. Onda nemoj."

Drugo, hrišćanstvo tvrdi da postoje značajne razlike između hrišćanske vere i drugih verovanja. Treba da razumemo da oni koji tvrde da smisaone razlike ne postoje, u stvari prave tu razliku. Oni pokušavaju da pokažu razliku u onome što oni veruju da je istina i tvrdnje hrišćanstva. Postmoderni autori očekuju od svojih čitalaca da dođu do pravih zaključaka o onome što su napisali i da će ispraviti one koji tumače njihov rad drugačije nego što su nameravali. Opet, njihovo stanovište i filozofija dokazuju da su samoporažavajuće jer se žarko trude da naprave razliku između onog što veruju da je ispravno i onog što vide kao lažno.

Konačno, hrišćanstvo tvrdi da je univerzalno istinito u onome što kaže po pitanju čovekove grešne pozicije pred Bogom, Hristove žrtve za grešno čovečanstvo, i odvojenosti između Boga i svakog ko izabere da ne prihvati ono što Bog kaže o grehu i potrebi za pokajanjem. Kada se Pavle obratio Stoičkim i Epikurejskim filozofima na Aeropagu, rekao je: „Ne gledajući, dakle, na vremena neznanja Bog sada nalaže ljudima da se svi svuda pokaju" (Dela 17:30). Pavlova tvrdnja nije bila: „Ovo važi za mene, ali možda ne i za vas", već je bio isključiv u svojoj i univerzalnoj (metanarativ) zapovesti od Boga svima upućenoj. Svaki postmodernista koji kaže da Pavle nije u pravu greši u svojoj pluralističkoj filozofiji, koja kaže da nijedna vera niti religija nije neispravna. Da ponovimo, postmodernizam krši sopstveno viđenje da je svaka vera podjednako ispravna.

Baš kao što nije arogantno da nastavnik matematike insistira na tome da je 2+2=4, ili da bravar tvrdi da samo jedan ključ može da otvori zaključana vrata, nije arogantno za hrišćanina da stane protiv postmodernističkog viđenja razmišljanja i insistiranja da je hrišćanstvo istinito i da je sve suprotno laž. Apsolutna istina zaista postoji, i postoje posledice za greh. Dok pluralizam može da bude poželjan po pitanju hrane koju više volimo, nije koristan u pitanjima istine. Hrišćanin bi trebalo da prezentuje Božiju istinu u ljubavi i jednostavno pita bilo kog postmodernistu koga ljute isključive hrišćanske tvrdnje: „Jesam li vam postao neprijatelj zato što vam istinu govorim?" (Galatima 4:16).



Vrati se na Srpsku stranu



Koje su opasnosti postmodernizma?