Šta je narativna teologija?


Pitanje: Šta je narativna teologija?

Odgovor:
Narativna teologija ili kako se nekad zove „postliberalna" teologija razvila se tokom zadnje polovine 20.veka. Započela ju je grupa teologa na Bogoslovskom fakultetu Univerziteta „Jejl" (Yale Divinity School). Njeni osnivači, Džordž Lindbek, Hams Vilhem Frej I drugi učeni ljudi bili su inspirisani Karlom Bartom,Tomom Akvinskim i do određene mere „novom teologijom" (nouvelle théologie), pravcem razmišljanja koji je predlagao reformu rimokatoličkoj crkvi, koji su predvodili francuski rimokatolici, kao što je Henri de Lubak.

Narativna teologija je ideja upotreba hrišćanske teologije Biblije treba da se usredsredi na narativno predstavljanje vere, a ne na razvoj liste predloga koji dolaze iz Biblije i koji se obično nazivaju „sistemska teologija". U principu, narativna teologija je prilično širok pojam, ali često to je pristup teologije koje prvenstveno obraća pažnju na značenje u priči. Ovom se, obično, pridruži odbacivanje značenja iz predloženih istina ili njene sistemske teologije.

U nekim drugim prilikama, narativna teologija se povezuje sa idejom da ne treba samo da učimo principe, pravila ili zakone iz Biblije, već da treba da učimo o odnosu sa Bogom i kako da odigramo našu ulogu unutar šire slike našeg spasenja. Postoje mnoge rasprave i kritike na račun narativne ili postliberalne teologije i njenih glavnih tema, kao što su nemerljivost, sekte, fideizam, relativizam i istina.

Ipak, kada se ispravno upotrebljava, narativna teologija može da obezbedi kamen temeljac za sistemsku teologiju i za biblijsku teologiju (npr. progresivna istorija otkrivanja Boga čovečanstvu). Narativna teologija podučava da se na Bibliju gleda kao na priču Božije komunikacije sa ljudima. Oni koji podržavaju narativnu teologiju smatraju da to ne znači da Biblija ne donosi istinite tvrdnje, već da je glavna svrha Pisma da beleži odnos između Boga i Njegovog naroda i kako mi danas, u ovom postmodernom svetu, možemo da nastavimo tu priču. Ovo treba da ima prednost nad strogom analizom sistemske teologije. Podržavaoci narativne teologije zastupaju i da je manje verovatno da će narativna teologja da izvuče stihove van konteksta da bi poduprla doktrinarne stavove.

Postoje i drugi aspekti narativne teologije koji su korisni. Na primer, biblijske priče su tu da nas podučavaju istini; mi treba da učimo iz tih istina i da primenjujemo te lekcije na naše živote. Kao takve, treba da tumačimo i primenimo te priče prema prvobitnoj nameni bibljskih pisaca – zato su priče bile sačuvane za nas (vidi Rimljanima 15:4). Drugi pozitivni uticaj narativne teologije je da jača vrednost zajedništva. U modernism vremenima, ljudi su, često, hrišćanstvo usredsredili oko vere pojedinca, ali biblijska priča o Božijem odnosu sa Njegovim narodom nas podseća da je zajedništvo od osnovne važnosti.

Istina je da je Biblija sadrži ogromne količine propovedanja namenjenog da nam prenese istinu, tako da je bitno da prisvojimo neke oblike narativne teologije. Međutim, narativna teologija ima svojih problema, posebno kada se neodgovorno koristi. Ovo se, čak, pojavljuje i u konzervativnim krugovima. Ovo je posebno istina kada učitelji i propovednici ne obraćaju pažnju na izvorno značenje Biblije, već ih vodi njihova intuicija ili sopstveni odgovori na Bibliju. Kao rezultat toga, naracija je često štetna.

Narativna teologija je često zloupotrebljavana kada ljudi odluče da naracija nema, u svojoj osnovi, sistematsku teologiju ili da, u osnovi, ta teologija nije poznata. U tim slučajevima, podrazumeva se da lekcije iz propovedanja mogu da se razumeju nezavisno od pogleda izvornih pisaca ili autora samog teksta. Kao rezultat toga, nastaju lažna učenja kada se zagovornici narativne teologije udaljavaju od same priče ka primeni i ne izvršavaju razumnu analizu Biblije. Ali, u stvarnosti, ovo ne može da se čini. Možda se najočigledniji uticaj narativne teologije nalazi u pokretu nastajuće crkve koja nema poverenja, niti puno ceni sistematsku teologiju.

Zastupnici narativne teologije, posebno u nastajućoj crkvi, tvrde da teologija nije nešto u vezi sa čime može da se bude dogmatski nastrojen. Oni kažu da su „dobri ljudi" došli do različitih zaključaka tokom godina, pa čemu donošenje zaključaka o teologiji uopšte? Iz njihove perspektive, teologija nije nešto konkretno, apsolutno i autoritativno. Oni smatraju, da su u prošlosti, ljudi verovali na jedan ili na drugi način; neko je bio u pravu, a neko nije.

Kao rezultat ovoga, u nekim crkvama danas, postoji jako raširen relativizam. Niko izgleda ne zna ko je u pravu, a ko nije. A ono što je najgore je da to, izgleda, nikog ne brine. Kao posledica toga, crkva pada u zamku sekularnog postmodernizma, po kome ono što je istinito za jednu osobu, ne mora da bude istinito i za drugu. Crkva toleriše sve i svašta i ne stoji ni iza čega.

Neki zagovornici narativne teologije, kao što je pokret nastajuće crkve, potpuno prekida sa propovedanjem. Neko može da sedi u krugu vršnjaka i da govori o tome šta Bog za njega predstavlja tog posebnog dana ili nedelje. Oni će, možda, spomenuti i Bibliju koja ima veze sa njihovim putovanjem. Ali, njihova iskustva i osećanja su glavna stvar, a ne Božija Reč. Oni propovedaju priču ili čitaju odlomak i stanu. Ne postoji potreba da se neko upozori, ukori ili pozove na neko delovanje. Osoba se ne prilagođava autoritetu neke biblijske izjave, već se Biblija upotrebljava da bi se ojačale telesne želje.

Crkva treba da bude stub i podrška istini (1. Timoteju 3:15), a istina je skup doktrina navedenih u Bibliji kroz osobu Isusa Hrista. Iako ima svojih korisnih strana i na druge načine, kao što smo videli, narativna teologija teži da se obraća posmodernistima koji vole da oblikuju svoju religiju i svog „Boga" na osnovu onog kako se osećaju tog dana u vezi sa određenim odeljkom iz Biblije.

English


Vrati se na Srpsku stranu
Šta je narativna teologija?

Saznajte kako ...

Provedi večnost sa Bogom



Primite oproštaj od Boga