Monoenergizam nasuprot sinergizma – koje viđenje je ispravno?



српски

Pitanje: Monoenergizam nasuprot sinergizma – koje viđenje je ispravno?

Odgovor:
Ova tema je bila u centru velikih debata tokom crkvene istorije. Nije preterano reći da ova rasprava zadire u samo srce jevanđelja. Prvo da definišemo dva termina. Kada govorimo o monoenergizmu i sinergizmu, u teološkom smislu govorimo o tome ko donosi naše spasenje. Monoenergizam, koji potiče od grčke složenice koja znači „raditi sam" je viđenje da samo Bog utiče na naše spasenje. Ovo viđenje potiče prvenstveno iz kalvinističke i Reformatoske tradicije i blisko je povezano sa onim što je poznato kao „doktrina blagodati". Sinergizam, koji takođe potiče od grčke složenice i znači „raditi zajedno" je viđenje da Bog radi zajedno sa nama u ostvarenju spasenja. Dok je monoenergizam blisko povezan sa Džonom Kalvinom, sinergizam je povezan sa Jakovom Arminijem, i njegovo viđenje je u velikoj meri oblikovalo moderno evaneđeosko razmišljanje. Kalvin i Arminije nisu tvorci ovog viđenja, ali su najpoznatiji zastupnici kalvinizma i armenijanizma.

Ova dva viđenja su bila tema velikih debata u ranom 17. veku, kada su sledbenici Arminija štampali Pet tačaka prigovora (The Five Articles of the Remonstrance (FAR)), dokument koji tvrdi u čemu se njihova teoogija razlikuje od Kalvina i njegovih sledbenika. Ključna tačka u ovoj raspravi je razlika između kalvinističke doktrine bezuslovnog odabira i armenijanske doktrine uslovnog odabira. Ako neko veruje da je odabir bezuslovan, tada će ta osoba da ima tendenciju ka sinergističkom viđenju.

Viđenje bezuslovnog odabira nalazi se u Vestminsterskom ispovedanju vere: „One koji su preodređeni za život, Bog je, pre nego što je svet nastao, prema svom večnom i nepromenljivom cilju, i tajnom planu i dobroj volji, odabrao u Hristu, za večnu slavu, na osnovu svoje blagodati koju ničim nismo zaslužili, bez ikakve predviđene vere ili dobrih dela, ili istrajavanja u njima, ili bilo kojoj drugoj stvari u tvorevini, kao uslove, ili razloge kojim bi bio podstaknut; i sve to na slavu njegove veličanstvene blagodati (Vestminstersko ispovedanje vere, III.5, dodat naglasak). Kao što možemo da vidimo, bezuslovni odabir poučava da je Božiji izbor odabranih zasnovan samo na Božijoj dobroj volji, ničemu više. Štaviše, Njegov izbor u odabiru nije zasnovan na Njegovom predviđanju da će osoba poverovati ili bilo kojim dobrim delima ili istrajavanju te osobe bilo u veri ili dobrim delima.

Dva klasična biblijska odeljka podupiru ovu doktrinu. Prva je u Efežanima 1:4-5: „Jer nas je u njemu izabrao pre stvaranja sveta — da budemo sveti i neporočni pred njim, odredivši nas unapred u ljubavi, blagonaklonošću svoje volje, da nas Hristovim posredstvom usini." Prema ovom odeljku, Bog nas je odabrao da budemo u Hristu – sveti i bezgrešni – pre stvaranja sveta, i taj izbor je bio zasnovan na „svrsi Božije volje". Drugi odeljak je u Rimljanima 9:16: „Stoga, dakle, ne zavisi od onoga koji hoće, niti od onoga koji trči, nego od milostivoga Boga." Božiji izbor ne zavisi od bilo čega što radimo ili verujemo, već isključivo od slobode odlučivanja Božije milosti.

Suština kalvinizma i monoenergističkog argumenta je da Bog deluje suštinski na spasavanju ljudi a ne na tome da ih učini da budu podesni za spasenje. Pošto su svi rođeni u grehu, zbog svoje grešne prirode (potpune pokvarenosti), ljudi će uvek odbacivati Boga. Zbog toga Bog mora da deluje spasavajući odabrane bez preduslova koji treba da ispune, kao što je vera. Da bi poklonio blagoslov spasenja i večnog života odabranima, Bog prvo mora da plati za njihove grehe (ograničeno iskupljenje). Ova blagodat i spasenje tada moraju da se primene na odabrane, i tako Sveti Duh primenjuje efekat spasenja na odabrane, obnavljajući njihov duh ili privlačeći ih u spasenje (neodoljiva blagodat). Konačno, one koje je Bog spasao održaće do kraja (istrajnost svetih). Od početka do kraja, spasenje je u svim aspektima delo Božije, i isključivo Njegovo – monoenergizam! Suština je da su ljudi stvarno spaseni – odabrani. Razmotri Rimljanima 8:28-30. U tom odeljku vidimo da postoji grupa ljudi koji su po Božijoj odluci pozvani. Te ljude on prepoznaje kao one koji vole Boga. Ti ljudi su takođe oni koje je u stihovima 29-30 preodredio, pozvao, opravdao i proslavio. Bog je taj koji pokreće ovu grupu ljudi (one koji vole Boga, odabrane) od predznanja do slave, i niko nije usput izgubljen.

Kao podrška sinergističkom argumentu, obratimo pažnju na Pet tačaka prigovora. „Da je Bog, pema večnom i nepromenljivom cilju u Isusu Hristu njegovom Sinu, pre stvaranja sveta, odredio, iz grešne ljudske rase, da u Hristu zbog Njega, i kroz Njega, spase one koji će po blagodati Svetog Duha verovati u Njegovog sina Isusa, i istrajati u veri i poslušnosti, kroz ovu blagodat, sve do kraja; i sa druge strane, ostaviti nepopravljive i neverujuće u grehu i gnevu, i osuditi ih kao otuđene od Hrista, prema rečima Jovanovog jevanđelja 3:36: „Ko veruje u Sina ima večni život; a ko je neposlušan Sinu neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu." (Pet tačaka prigovora, dodat naglasak). Ovde vidimo da spasenje zavisi od vere i istrajnosti osobe. Ono što uslovni odabir govori je da smo mi odlučujući faktor našeg spasenja, tj naša sposobnost da izabremo Isusa i ostanemo uz Njega. Sada će Armenijanci tvrditi da je naša sposobnost da izaberemo Isusa rezultat univerzalne blagodati koju Bog daje svima i koja neutralizuje uticaj pada u greh i dozvoljava čoveku da izabere ili odbaci Hrista. Drugim rečima, Bog mora da učini nešto da bi samo omogućio da izbor spasenja bude moguć, ali na kraju, naš je izbor taj koji nas spasava. Biblijski stihovi koje koristi prva tačka sigurno potvrđuju da oni koji veruju imaju večni život a oni koji odbace Hrista nemaju večni život, tako da izgleda kao da ima neke biblisjke osnove za potvrdu ove doktrine. Time, sinergistički argument tvrdi da je Bog taj koji čini da spasenje bude moguće, ali do nas je da li će se spasenje zaista desiti.

Dakle, dok monoenergizam tvrdi da je Bog i neophodan i dovoljan uslov za naše spasenje, sinergizam se slaže da je Bog neophodan uslov, ali negira da je On dovoljan. Naša slobodna volja plus Božije delovanje je ono što čini da to bude dovoljno. Logički govoreći, trebalo bi da budemo u stanju da vidimo nedostatak u sinergističkom argumentu – da Bog u suštini nikoga ne spasava. Ovo stavlja odgovornost za spasenje na nas, jer smo mi oni koji bi trebalo da učinimo da spasenje bude realno uz pomoć vere u Hrista. Ako Bog u suštini nikoga ne spasava, onda je moguće da niko neće biti spasen. Ako Bog nije taj koji nikoga ne spasava, kako objašnjavamo odeljke kao što su Rimljanima 8:28-30? Svi grčki stihovi u tom odeljku su u aoristu/indikativu, što znači da je delo koje je tu opisano potpuno; nema ništa što se u tom odeljku nekako podrazumeva. Iz Božije perspektve spasenje je već sprovedeno. Dalje, četvrti prigovor kaže da je Božija blagodat neodoljiva, i peti prigovor tvrdi da oni koji su odabrali Božiju blagodat mogu takođe da otpadnu od te blagodati i „vrate se u postojeći zli svet" i time „izgube blagodat". Ovo viđenje je kontradiktorno u odnosu na jasno biblijsko učenje, u odnosu na večnu sigurnost spasenja vernika.

Ako je to slučaj, kako onda da reagujemo na biblisjku podršku uslovnom odabiru (Jovan 3:36)? Ne možemo da poreknemo da je vera neophodna da bi spasenje bilo „sigurno" u našim životima, ali gde je tu vera po pitanju spasenja (Ordo Salutis)? I opet, ako uzmemo u obzir Rimljanima 8: 29-30, vidimo logički napredak spasenja. Opravdanje, koje se tipično uzima u obzir kada se razmatra spasenje po veri, četvrto je na spisku, a pre njega su predznanje, predestinacija, i pozvanje. Pozvanje može da se podeli na sledeće: regeneraciju, evangelizaciju, veru i pokajanje. Drugim rečima, „poziv" (efektivni poziv, nazvan tako od strane teologa Reformacije), prvo mora da uključuje nanovo rođenje od strane Svetog Duha (Jovan 3:3). Zatim dolazi propovedanje jevanđelja (Rimljanima 10:14-17), za kojim sledi vera i pokajanje. Međutim, pre nego što se bilo šta od toga desi, logički mora da pre toga sledi predznanje i predestinacija.

To nas dovodi do pitanja predzanja. Armenijanci će tvrditi da se predznanje odnosi na to da Bog unapred zna za veru odabranih. Ako je to slučaj, tada Božiji izbor koji je na nama više nije zasnovan na „njegovoj dobroj volji", već na našoj mogućnosti da ga odaberemo, uprkos našoj grešnosti koja je, prema Rimljanima 8:7 neprijateljski nastrojena prema Bogu i nije u stanju da to učini. Armenijansko viđenje predznanja je takođe kontradiktorno u odnosu na jasno učenje iz prethodno pomenutih stihova kao podrška za bezuslovni odabir (Efescima 1:4-5 i Rimljanima 9:16). Ovo viđenje u suštini oduzima Bogu Njegovu suverenost i stavlja odgovornost za spasenje pravo na ramena bića koje je u potpunosti nesposobno da sebe spase.

U zaključku, težina logičkih dokaza i biblijskih stihova podupiru monoenergističko viđenje spasenja – Bog je autor i izvođač našeg spasenja (Jevrejima 12:2). Onaj koji je zapopočeo dobro delo u nama dovršiće ga u danu Isusa Hrista (Filipljanima 1:6). Monoenergizam nema samo duboki uticaj na to kako vidimo spasenje, već i na evangelizaciju. Ako je spasenje isključivo bazirano na Božijoj blagodati spasenja, tada nema prostora da se hvalimo, i sva slava ide Njemu (Efescima 2:8-9). Uz to, ako Bog zaista spasava ljude, tada naši evangelizaciona napori moraju da donesu plod jer je Bog obećao da će spasiti odabrane. Monoenergizam govori o većoj Božijoj slavi!



Vrati se na Srpsku stranu



Monoenergizam nasuprot sinergizma – koje viđenje je ispravno?