Pitanje
Koje su neke greške u teoriji o evoluciji?
Odgovor
Hrišćani i nehrišćani često postavljaju pitanje da li je teorija evolucije tačna. Oni koji sumnjaju u nju, zagovornici evolucije često nazivaju „neznajućim" ili „nazadnim". Ponekad, popularno viđenje evolucije ogleda se u tome što izgleda kao da je dokazano, bez ikakve sumnje i nema naučnih prepreka za istu. U stvarnosti, postoje brojne naučne greške u toj teoriji koje daju razloge da se bude skeptičan. Nijedno od tih pitanja ne poriče evoluciju, ali pokazuje da teorija ima puno nedostataka.
Postoji mnogo načina na koje evolucija može da bude naučno kritikovana, ali većina tih kritika je vrlo specifična. Postoje brojni primeri genetskih karakteristika, ekoloških sistema, evolutivnih drveća, sastava enzima i drugih činjenica koje je vrlo teško pomiriti sa teorijom evolucije. Detaljni opisi ovih stvari mogu biti tehničke prirode i da prevaziđu sažet članak kao što je ovaj. Uopšteno govoreći, tačno je ako kažemo da nauka tek treba da obezbedi postojane odgovore na to kako evolucija funkcioniše na molekularnim, genetskim i čak, ekološkm nivoima na postojan i održiv način.
Druge greške u teoriji evolucije mogu biti podeljene na tri osnovne oblasti. Prvo, postoji suprotnost između „isprekidane ravnoteže" i „postepenosti". Drugo je problem u proširenju „mikroevolucije" na „makroevoluciju". Treći je način na koji se ova teorija zlopotrebljava zbog filozofskih razloga.
Prvo, postoji protivurečnost između „isprekidane ravnoteže"i „postepenosti". Postoje dve prirodne mogućnosti na osnovu kojih prirodna evolucija može da se odigra. Ova greška u teoriji evolucije dešava se, jer su ove dve ideje međusobno isključive, a ipak postoje dokazi koji ukazuju na obe. Postepenost podrazumeva da organizmi doživljavaju relativno stabilan stepen promene, čiji je ishod donekle„gladak" prelaz iz ranih u kasnije oblike. Ovo je bila prvobitna pretpostavka izvedena iz teorije evolucije. Sa druge strane, isprekidana ravnoteža, govori da su stepeni promene pod jakim uticajem jedinstvenog skupa slučajnosti. Zato će organizmi doživeti duge periode stabilnosti „isprekidane" kratkim izlivima munjevite evolucije.
Postepenosti protivureče fosilni zapisi. Organizmi se naglo pojavljuju i pokazuju male promene tokom dugih perioda. Nalazi fosila su se umnožili tokom poslednjeg veka. Što se više fosila pronalazi, postepenost se sve više opovrgava. Upravo je ovo otvoreno opovrgavanje postepenosti u fosilnim nalazima podstaklo teoriju isprekidane ravnoteže.
Izgleda da bi fosilni nalazi mogli da podupru isprekidanu ravnotežu, ali, opet, postoje veliki problem. Osnovna pretpostavka isprekidane ravnoteže je da će vrlo mali broj stvorenja, sva iz iste populacije, doživeti nekoliko korisnih promena, u isto vreme. Odmah se može uočiti koliko je to malo verovatno. Zatim, tih nekoliko članova se, potpuno, odvajaju od glavne populacije, da bi njihovi geni mogli da se prenesu na sledeću generaciju (još jedan malo verovatan događaj). S obzirom na veliku raznovrsnost života, ova vrsta neverovatne slučajnosti bi morala da se stalno dešava.
Naučne studije su bacile sumnju na dobrobiti isprekidane ravnoteže. Odvajanje nekoliko članova iz velike populacije dovodi do parenja bliskih srodnika. Ovo dovodi do smanjenih reproduktivnih sposobnosti, štetnih genetskih abnormalnosti itd. U suštini, događaji koji bi trebalo da promovišu „preživljavanje najpodobnijih" umesto toga oslabljuju organizme.
Uprkos nekim tvrdnjama, isprekidana ravnoteža nije prefinjenija verzija postepenosti. One imaju različite pretpostavke o mehanizmima iza evolucije i načinima na koji se ti mehanizmi ponašaju. Nije zadovoljavajuće objašnjenje ni to kako je život nastao tako raznolik i uravnotežen, a ipak ne postoje druge razumne opcije za to kako evolucija funkcioniše.
Druga greška je širenje polja„mikroevolucije", na polje „makroevolucije". Laboratorijske studije pokazale su da su organizmi sposobni da se prilagođavaju. To jest, živa bića imaju sposobnost da prilagode svoju biologiju da bolje služi okruženju. Međutim, te iste studije pokazuju da takve promene mogu da se dešavaju samo do određene mere i da se ti organizmi nisu, u osnovi, promenili. Ove male promene nazivaju se „mikroevolucija".Mikroevolucija može da proizvede neke drastične promene, kao što su nađene u psima.Svi psi pripadaju istoj vrsti i svako može da vidi koliko ima varijacija vrste. Ali, čak i najagresivniji rasplod nikada neće pretvoriti psa u nešto drugo. Postoji granica koliko jedan pas može da postane veliki,mali, pametan ili dlakav kroz rasplod. Sa genetske strane gledišta, ne postoji razlog da mislimo da jedna vrsta može da promeni preko svojih genetskih granica i postane nešto drugo.
Ipak, dugoročna evolucija zahteva „makroevoluciju", koja se odnosi na te velike promene. Mikroevolucija pretvara vuka u čiuau ili dogu. Makroevolucija pretvara ribu u kravu ili patku. Postoji masivna razlika u opsegu i efektima između mikroevolucije i makroevolucije. Ova greška u teoriji evolucije sastoji se u tome što eksperimenti ne podržavaju sposobnost da mnoge male promene transformišu jednu vrstu u drugu.
Najzad, postoji i pogrešna primena evolucije. Ne radi se o grešci u naučnoj teoriji, već u načinu na koji je teorija zloupotrebljava u nenaučne svrhe. Postoje još mnoga, mnoga pitanja o biološkom životu na koje evolucija još nije dala odgovor. A ipak, postoje oni koji pokušavaju da transformišu teoriju od biološkog objašnjenja u metafizičko. Svaki put kada osoba tvrdi da teorija evolucije opovrgava religiju, duhovnost ili Boga, oni izmeštaju teoriju van njenih granica. Pravedno ili ne, teorija evolucija postala je antireligijska alatka za one koje odbacuju Boga.
Uopšteno govoreći, postoje mnogi čvsti naučni razlozi zbog kojih teoriju evolucije treba dovesti u pitanje. Nauka možda može da reši ove greške ili one mogu da, na kraju, potpuno ubiju teoriju. Ne znamo šta će se desiti, ali znamo ovo: teorija evolucije je daleko od utvrđene, a razumni ljudi je mogu, na naučnom nivou, dovesti u pitanje.
English
Koje su neke greške u teoriji o evoluciji?
