Šta Biblija govori o patnji?



српски

Pitanje: Šta Biblija govori o patnji?

Odgovor:
Od svih izazova koje prolazi hrišćanstvo u modernim vremenima, možda je najveći objašnjenje problema patnje. Kako može Bog koji nas voli da dozvoli da postoji patnja u svetu koji je On stvorio? Za one koji su i sami prošli ogromnu patnju, ovo je više od filozofskog pitanja – više je duboko lično i emotivno pitanje. Šta Biblija govori o ovoj temi? Da li nam Biblija daje primere patnje i neke naznake kako da se nosimo sa njom?

Biblija je iznezađujuće realistična kada se radi o problemu patnje. Jedna od stvari je da Biblija posvećuje celu jednu knjigu koja se bavi tim problemom. Knjiga govori o čoveku po imenu Jov. Počinje scenom na nebu koja daje čitaocu pozadinu Jovove patnje. Jov pati zato što se Bog takmičio sa sotonom. Koliko znamo, ništa od toga nisu znali ni Jov ni njegovi prijatelji. Zbog toga nije iznenađujuće da se svi bore da objasne Jovovu patnju iz perspektive njihovog neznanja, sve dok Jov konačno ne prebiva ni u čemu drugom osim Božije vernosti i nade u Njegovo izbavljenje. Ni Jov ni njegovi prijatelji ne razumeju u to vreme razloge za njegovu patnju. U stvari, kada se Bog konačno suočava sa Jovom, Jov ćuti. Jovovo ćutanje ni u čemu ne umanjuje činjenicu da je u neverovatnom bolu i gubitku koji je tako strpljivo podneo. Patnja, kao i sva druga ljudska iskustva, vođena je Božijom suverenom mudrošću. Na kraju, naučimo da možda nikada nećemo znati konkretne razloge za svoju patnju, ali moramo da se pouzdamo u našeg suverenog Boga To je pravi način da reagujemo na patnju.

Drugi primer patnje u Bibliji nalazi se u Josifovoj priči i knjizi Postanja. Josifova rođena braća su ga prodala u ropstvo. U Egiptu je bio osuđen pod lažnim optužbama i bačen u zatvor. Kao rezultat Josifove patnje i trpeljivosti, po Božijoj blagodati i sili, Josif je kasnije bio unapređen na mesto vladara nad Egiptom, na drugom mestu pored samog faraona. Našao se na položaju da snabdeva narode iz sveta tokom oskudice, uključujući i svoju porodicu i braću koja su ga prodala u ropstvo! Poruka ove priče sumirana je u Josifovom obraćanju svojoj braći u Postanju 50:19-21: „Vi ste smislili bili da mi zlo učinite, ali Bog to vrati na dobro, da ispuni ono što se danas zbiva, da se mnogobrojnom narodu život sačuva. Budite dakle bez straha, ja ću hraniti vas i decu vašu."

Rimljanima 8:28 ima neke utešne reči za nas tokom poteškoća i patnje: „ A znamo da Bog sve pomaže na dobro onima koji ga ljube, koji su po njegovoj odluci pozvani." U svom proviđenju, Bog vodi sve događaje u našim životia – čak i patnju, iskušenje i greh – da bi izveo sve na našu privremenu i večnu dobrobit.

Psalmista David je podneo mnogo patnje u svoje vreme, i to se odrazilo u mnogim pesmama skupljenim u knjigu Psalama. U Psalmu 22, vidimo Davidovu muku: „Bože moj, Bože moj, zašto me napusti? Zašto se udaljavaš od mene i ne spasavaš me, i ne primaš reći jauka moga? O moj Bože, prizivam te danju, i ti mi ne odgovaraš, i noću, mira nikakvoga nemam. Ipak si ti svetac koji si na prestolu svome, okružen hvalama Izrailjevim. U tebe se oci uzdahu, uzdahu se i ti ih izbavljaše. Tebe prizivahu i spasavahu se, u tebe se uzdavaše i ne ostajaše zabunjeni. Ali ja sam crv, a ne čovek, ruglo ljudima, prezren u narodu. Koji me vide, svi mi se rugaju, puće se i mašu glavom i govore: Oslonio se na Gospoda, nek mu pomogne, neka ga on izbavlja kad ga miluje."

Ostaje tajna zašto Bog ne interveniše i zaustavi njegovu patnju i bol. On vidi Boga kao onoga koji je na prestolu kao Sveca, slavu Izraela. Bog živi na nebu gde je sve dobro, gde nema plakanja ni straha, gladi niti mržnje. Šta Bog zna o onome što ljudi podnose? David se dalje žali: „Mnogi me psi opkoliše, oko mene ide četa zlikovaca, probodoše ruke moje i noge moje. Sve bih kosti svoje izbrojati mogao! Oni me gledaju i likuju. Haljine moje među sobom dele, i kocke za moju dolamu bacaju."

Da li je Bog odgovorio Davidu? Da, mnogo vekova kasnije, David je dobio odgovor. Otprilike, hiljadu godina kasnije, Davidov naslednik po imenu Isus, bio je ubijen na Golgoti. Na krstu Isus je prošao patnju i sramotu svog pretka. Isusove ruke i noge su bile probodene. Isusove haljine bile su podeljene među njegovim neprijateljima. U Hrista su piljili i ismevali ga. U stvari, Hristos je izgovorio reči kojima David započinje svoj Psalam: „Bože moj, Bože moj, zašto me napusti?" poistovećujući se sa Davidovim patnjama.

Hristos, večni Božiji Sin, u kome prebiva punina Božija, živeo je na zemlji kao ljudsko biće i podneo je glad, žeđ, iskušenje, sramotu, proganjanje, golotinju, žalost, bio je izdat, ismejan, načinjena mu je nepravda, i podneo je smrt. Zato je u stanju da ispuni Jovovu težnju: „Niti za nas ima izabranika koji bi ruku svoju među nas stavio. Nek odmakne svoj prut od mene, da me strah njegov ne smete. Tad bih govorio, ne bih se bojao, ali ovako ni za sebe ne znam." (Jov 9:33).

Hrišćanski teizam je u stvari jedino viđenje u svetu koje može da dosledno da smisao problemu zla i patnje. Hrišćani služe Bogu koji je živeo na zemlji i podneo traumu, iskušenje, bol, mučenje, glad, žeđ, progon pa čak i pogubljenje. Hristov krst može da se smatra za najveću manifestaciju Božije pravde. Kada hrišćanina pitaju koliko se Bog brine za problem zla i patnje, hrišćanski Bog može da ukaže na krst i kaže: „Toliko". Hristos je doživeo da je bio odbačen od Boga, kada je rekao: „Bože moj, Bože moj, zašto me napusti?" Podneo je iste patnje kao i mnogi ljudi danas koji se osećaju izlolovano od Boga i njegove naklonosti i ljubavi.



Vrati se na Srpsku stranu



Šta Biblija govori o patnji?