Питање
У чему је разлика између очигледног присуства Светог Духа и Божије свеприсутности?
Одговор
Божије свеприсуство је Његова особина која говори да је свуда у исто време. Он је свеприсутан чак и онда када не доживљавамо Његово присуство. Он је ту, чак и ако га не препознајемо. Божије очигледно присуство је, наравно, Његово присуство које је очигледно – чињеница да је са нама је јасна и убедљива.
Божије свеприсуство се односи на све Особе Тројства: Оца (Исаија 66:1), Сина (Јован 1:48), и Светог Духа (Псалам 139:7-8). Чињеница да је Бог свеприсутан може и не мора да има за ишод наше посебно искуство по том питању. Међутим, Божије очигледно присуство је резултат Његове интеракције са нама која је очигледна и несумњива. Тада доживљавамо Бога.
Свето писмо бележи да је свака од Особа Тројства показала Своје очигледно присуство у животима одређених особа. Бог Отац је проговорио Мојсију у горућем грму у Изласку, трећа глава. Бог је био са Мојсијем све време, али тада, „преко пустиње", близу горе Божије Хорив (Излазак 3:1), Бог је одлучио да покаже Своје очигледно присуство. Бог Син Божији је показао Своје очигледно присуство кроз Утеловљење, као што каже Јован 1:14: „И Реч се оваплоти и станова међу нама". На дан Педесетнице, у горњој соби, присуство Светог Духа је верницима било очигледно: „Ођедном наста хука са неба као кад дува силан ветар, те испуни сву кућу у којој су седели. И показаше им се језици који се разделише, као да су од ватре, па се на сваког од њих постави по један. Тада се сви испунише Духом Светим, па почеше говорити другим језицима — како им је Дух давао да говоре" (Дела 2:2-4). И због тог очигледног Божијег присуства животи ученика су се толико променили да су „цео свет узбунили" (погледај Дела 17:6).
У теолошком смислу разумемо да је Бог свеприсутан, међутим та чињеница се не показује јасно људским чулима. То је реалност, али она не мора да важи за већину људи на планети који немају осећај Његовог присуства. Осећају да је далеко, не близу, и то осећање постане њихово шватање реалности.
Ми познајемо кроз своје искуство Божије очигледно присуство. Очигледно присуство Духа не мора да буде видљиво или чујно, нити нешто што се може осетити физички, али без обзира, Његово присуство се доживљава. Повремено, када Бог одлучи, Његов Дух показује Своје очигледно присуство, и наше теолошко знање постаје искуствено знање. Познавање по вери постаје блискост пуна љубави.
У псалму 71, Давид се моли у својој муци свом љубљеном, милостивом и праведном Богу. Давид разуме да је Бог са њим и то је разлог за молитву. Пред крај молитве Давид каже: „Колико си ме пута бацао у велике и љуте невоље, пак си ме опет оставио међу живима и из бездана ме земаљских опет извадио. Много си ме пута подизао и понављао утехе" (стихови 20-21). Божије присуство је било једно време скривено у Давидовом животу, и то је било време „велике и љуте невоље" али Давид се још једном поуздао у познање очигледног Божијег присуства, и то је било време „подизања и утехе".
Бог никада није оставио Седраха, Мисаха и Авденага. Међутим, једно време је изгледало да је једини моћник краљ Навуходоносор – и он је био убилачки бесан на три Јеврејина. Краљ је, несвестан Божијег присуства бацио сву тројицу у ужарену пећ. Онда је Бог показао своје очигледно присуство: „Тада се препаде цар Навуходоносор, и брже устав проговори и рече својим дворанима: Не бацисмо ли три човека свезана у огањ? Одговорише и рекоше цару: Да, царе. Одговори и рече: Ено, видим четири човека одрешена где ходе посред огња и није им ништа, и четврти као да је Син Божји" (Данило 3:24–25). Божије очигледно присуство је постало распознатљиво чак и паганском краљу. То је било очигледно Божије присуство.
У стварности никада не можемо да изгубимо Божије присуство, али можемо да изгубимо осећај да је присутан. Нема тренутка када Бог није са нама, али постоји време када Бог није очигледно присутан. Понекад Његово присуство није јасно или очигледно људском оку или духу. То је један од разлога што смо позвани да „у вери живимо, а не у гледању" (2. Коринћанима 5:7). Божије свеприсуство може да постоји а да га нисмо ни свесни, али не и Божије очигледно присуство. Цела поента Божијег очигледног присуства је да се пробуди наша свест о њему.
Верници увек имају Светог Духа са њима. Свето писмо каже: „Зар не знате да је ваше тело храм Духа Светога који је у вама, кога имате од Бога" (1. Коринћанима 6:19). Дух неће бити узет од нас. Он је наш Утешитељ, Помагач, наш Парацлетос, све док се Христ не врати (Јован 14:16). Тада ће Исус бити са нама сасвим очигледно и заувек.
Међутим, пребивање Духа није исто што и Његово очигледно присуство. Сваки верник пролази кроз периоде када не „осећа" да је спасен или дане када обављајући своје активности није свестан Божијег присуства у себи. Али постоје дани када тај исти Дух који пребива у вернику, посети верника на посебан, очигледан начин. То може да буде песма коју ће Дух призвати у памћење, или случајан сусрет са пријатељем; може да буде и подстицај на молитву, жеља за проучавањем Божије Речи, или неописив осећај мира – Дух није ограничен начином на који ће се открити. Поента је да Он показује да је очигледно присутан. Он је наш Утешитељ, „... којим вичемо: Ава, Оче! Сам Дух сведочи с нашим духом да смо деца Божија" (Римљанима 8:15-16).
Да ли би требало да се поуздамо у Божије свеприсуство чак и онда када не осећамо да је Он са нама? Апсолутно да. Бог, који не може да лаже, каже да нас никада неће оставити ни напустити (Јеврејима 13:5). Да ли би требало такође и да тражимо Божије очигледно присуство? Наравно. Не ради се томе да се ослањамо на осећања нити да тражимо знак, али очекујемо од Утешитеља да утеши Свој народ – и радо признајемо да нам је потребна Његова утеха.
English
У чему је разлика између очигледног присуства Светог Духа и Божије свеприсутности?
