Књига о Јову



srpski

Аутор: Књига о Јову нема конкретно име аутора. Аутори су највероватније Јов, Елијуј, Мојсије и Соломон.

Датум писања: Датум писања Књиге о Јову зависи од тога ко је тачно био аутор. Уколико је аутор био Мојсије, датум би могао бити око 1140. године пре Христа. Ако је то био Соломон, датум би могао бити око 950. пре Христа. Не знамо тачан датум писања из разлога што се не зна ко је сигурно написао књигу.

Сврха писања: Књига о Јову нам помаже да разумемо следеће: Сатана нам не може нанети новчано и телесно разарање, осим по Божјој дозволи. Бог има моћ над оним што Сатана може или не може да уради. Људи немају способности да разумеју “шта стоји” иза свих патњи на свету. Безбожници ће трпети последице. Не можемо увек кривити своју патњу и грех за наш начин живота. Патња некада може бити пожељна да би очистили, тестирали, научили или ојачали душу. Бог треба да нам је довољан, Он заслужује и тражи од нас љубав и слављење у свим околностима живота.

Кључни стихови: Јов 1:1, “Беше човек у земљи Узу по имену Јов; и тај човек беше добар и праведан, и бојаше се Бога, и уклањаше се ода зла.”

Јов 1:21, “И рече: Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. ГОСПОД даде, ГОСПОД узе, да је благословено име ГОСПОДЊЕ.”

Јов 38:1-2, “Тада одговори Господ Јову из вихора и рече: “Ко је то што замрачује савет речима неразумно?””

Јов 42:5-6, “Ушима слушах о Теби, а сада Те око моје види. Зато поричем, и кајем се у праху и пепелу.”

Кратак сажетак: Књига започиње догађајем у рају, када Сотона долази да оптужи Јова пред Богом. Он тврди да Јов једино служи Богу зато што га Бог штити и тражи Божју дозволу да тестира Јовову веру и оданост. Бог у одређеним границама даје Своју дозволу. Након што је Јов изгубио породицу, богатство и здравље, поставља се питање: Зашто праведни пате? Његова три пријатеља Елифас, Вилдад и Софар, долазе да га “утеше” и да разговарају са њим о тим трагедијама. Они тврде да су његове трагедије казна за његов грешан живот. Јов, међутим, сво време остаје одан Богу и тврди да његов живот није био грешан. Четврти човек, Елијуј, је рекао Јову да треба да се понизи и потчини Божијој пресуди, и тиме очисти свој живот. Коначно, Јов пита Самог Бога, учи корисне лекције о Божјој сувереностии и потреби да потпуно верује у Господа. После тога Јову се установљава здравље, срећа и напредак, и то у већој мери од онога што је имао пре.

Предсказање: Док је размишљао о узроку своје беде Јов је имао три питања на уму, а за које постоје одговори само у Господу Исусу Христу. Ова питања се јављају у поглављу 14. Прво, у стиху 4, Јов пита: “Ко може разликовати шта је чисто а шта нечисто? Нико!?” Јовово питање долази из срца и признаје да никако не може угодити Богу или се оправдати у Неговим очима. Бог је свет; ми нисмо. Због тога постоји велики јаз између човека и Бога, узрокован грехом. Ипак одговор на Јовово болно питање је пронађено у Исусу Христу. Он је платио казну за наш грех и заменио је за Његову праведност, чинећи нас прихватљивим пред Богом (Јеврејима 10:14; Колошанима 1:21-23; 2. Коринћанима 5:17).

Јовово друго питање: “А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?” (Јов 14) је питање о вечности и животу и умирању чији је одговор једино у Христу. У животу са Христом, на питање ‘где је он?’ одговор је: вечни живот на небу. Без Христа, одговор је: вечност у “спољњој тами” где се чује “плач и шкргут зубима” (Матеј 25:30).

Треће Јовово питање, пронађено у стиху 14, је: “Ако човек умре, да ли ће поново живети?” Још једном, одговор се налази у Христу. Ми заправо не живимо поново ако смо у Њему. “А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово се смртно обуче у бесмртност, онда ће се збити реч што је написана: "Победа прождре смрт! Где ти је, смрти, победа? Где ти је, смрти, жалац?" (1. Коринћанима 15:54-55).

Практична примена: Књига о Јову нас подсећа да постоји “општи сукоб” који се дешава у позадини о којој ми обично ништа не знамо. Често се питамо зашто Бог дозвољава нешто, и доводимо у питање или сумњамо у Божју доброту, а не видимо комплетну слику. Књига о Јову нас учи да верујемо у Бога у свим околностима. Морамо веровати Богу, не само онда КАДА не разумемо, него и ЗАТО ШТО не разумемо. Псалам нам говори “Што се тиче Бога, његов пут је савршен” (Псалам 18:30). Ако су Божји путеви “савршени”, онда можемо веровати да шта год Он ради – и шта год Он омогућава – је такође савршено. Ово можда за нас изгледа немогуће, али наши умови нису исти као Божји. Истина је да не можемо очекивати да савршено разумемо Његов ум, на шта нас он и подсећа “Јер мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви, вели Господ; Него колико су небеса више од земље, толико су путеви моји виши од ваших путева, и мисли моје од ваших мисли.” (Исаија 55:8-9). Ипак, наша дужност према Богу је да Га слушамо, да Му верујемо и угађамо Његовој вољи, без обзира да ли разумемо или не.



Сажетак Старог Завета



Књига о Јову