Књига Јеврејима



srpski

Аутор: Иако неки укључују књигу Јеврејима међу Павлове посланице, конкретан идентитет аутора остаје загонетка. Оно што недостаје је Павлово пословично поздрављање заједничко његовим другим делима. Поред тога, чињеница да се писац ове посланице ослањао на знање и информације које су му обезбедили други очевици Исуса Христа (2:3) доводи у сумњу Павлово ауторство. Неки ауторство приписују Луки; други наводе да су књиге можда написали Аполос, Варнава, Сила, Филип, Акила и Присцила. Без обзира на то чија је људска рука држала перо, Свети Божији Дух је божански аутор целог Писма (2. Тимотеју 3:16); стога, књига Јеврејима у себи садржи исти кананоски ауторитет као и осталих 65 књига Библије.

Датум писања: Раноцрквени отац Клемент цитирао је из књиге Јеврејима 95. године нове ере. Међутим, унутрашњи докази као што је чињеница да је Тимотеј био жив у време писања посланице и одсуство било ког доказа који је показивао крај старозаветног система жртвовања који се десио са уништењем Јерусалима 70. године нове ере указује да је књига написана око 65. године нове ере.

Сврха писања: Покојни доктор Волтер Мартин, оснивач Хришћанског истраживачког института и писац бестселера „Краљевство култова“ направио је ироничну досетку да је књигу Јеврејима написао Јеврејин другим Јеврејима говорећи им да Јевреји треба да престану да се понашају као Јевреји. У суштини, многи рани јеврејски верници су се враћали ритуалима јудаизма да би избегли све веће прогонство. Ово писмо је, стога, упозорење тим прогоњеним хришћанима да наставе да живе у благодати Исуса Христа.

Кључни стихови:
Јеврејима 1:1-2: „Бог, који је од давнине много пута и на много начина говорио нашим очевима преко пророка, у ове последње дане проговорио нам је преко Сина, кога је поставио за наследника свега, чијим посредством је и свет створио“.

Јеврејима 2:3: „Како ћемо је избећи ми, ако пренебрегнемо толико спасење, које је почело Господњим проповедањем, а које је за нас утврђено од оних који су га чули“.

Јеврејима 4:14-16: „Кад, дакле, имамо великог првосвештеника који је прошао небеса, Исуса, Сина Божијег, држимо се чврсто нашег вероисповедања. Јер ми немамо првосвештеника који не може саосећати са нашим слабостима, него је он у свему био искушан - слично нама - изузев греха. Приступајмо, дакле, слободно престолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат кад нам затреба помоћ“.

Јеврејима 11:1: „А вера је тврдо поуздање у оно чему се надамо, осведочење о стварима које не видимо“.

Јеврејима 12:1-2: „Зато, дакле, и ми кад имамо око себе толики облак сведока, одбацимо сваки терет и грех који нас лако заплиће, стрпљивошћу трчимо трку која нам предстоји, гледајући на Исуса, зачетника и усавршитеља вере, који је уместо радости - која је била пред њим - поднео крст презревши срамоту, и сео с десне стране Божијег престола“.

Сажетак: Књига Јеврејима обраћа се трима одвојеним групама: верницима у Христу, невернима који су поседовали знање и интелектуално прихватали чињенице о Христу и неверницима који су били привучени Христу, али који су га на крају одбацили. Битно је разумети којој групи се аутор обраћа у ком одељку. Пропуст може да доведе до закључака који нису у складу са остатком Писма. Писац Јеврејима стално помиње Христову супериорност како у контексту Његове личности, тако и службе. У старозаветним списима, разумемо да су ритуали и церемоније у јудаизму симболично указивали на долазак Месије. Другим речима, јудејски ритуали били су сенка оног што ће доћи. Књига Јеврејима нам говори да је Исус Христос боље него било шта што сама религија може да пружи. Сва религијска раскош и обичаји бледе у поређењу са личношћу, радом и службом Исуса Христа. Стога, супериорност Исуса Христа је оно што остаје тема овог убедљиво написаног писма.

Повезаност са Старим заветом: Можда нигде у Новом завету, Стари завет није тако у средишту као у књизи Јеврејима, која своје темеље има у левитском свештенству. Писац Јеврејима стално пореди неподесност старозаветног система жртвовања са савршенством и комплетношћу у Христу. Док је Стари савез захтевао сталне жртве и окајање греха једном годишње које је нудио свештеник, Нови савез обезбеђује жртву кроз Христа једном и за свагда (Јеврејима 10:10) и директан приступ Божијем престолу за све који су у Њему.

Практична примена: Богата у темељној хришћанској доктрини, ова посланица Јеврејима такође даје охрабрујуће примере Божијих „хероја вере“ који су истрајали упркос великим потешкоћама и непријатељским околностима (Јеврејима 11). Ови чланови Божије стазе верних пружају невероватне доказе о Божијем безусловном јемству и потпуној поузданости. На исти начин, ми можемо да задржимо савршено поуздање у Божија богата обећања, без обзира на наше околности, тако што ћемо да размишљамо о Божијој непомичној верности и раду у животима Његових старозаветних светаца.

Писац Јевреја даје богата охрабрења верницима, али постоји пет светих упозорења којих се морамо држати. Постоји опасност од занемаривања (Јеврејима 2:1-4), опасност неверовања (Јеврејима 3:7-4:13), опасност од духовне незрелости (Јеврејима 5:11-6:20), опасност од неистрајности (Јеврејима 10:26-39) и урођена опасност одбијања Бога (Јеврејима 12:25-29). Тако, у овом непревазиђеном богатству доктрине, налазимо окрепљујући извор охрабрења и извор здравог, практичног упозорења против лењости у нашем хришћанском ходу. Али постоји још нешто, јер у Јеврејима налазимо величанствен портрет нашег Господа Исуса Христа – зачетника и усавршитеља нашег великог спасења (Јеврејима 12:2).



Сажетак Новог Завета



Књига Јеврејима