Како знамо да је Библија Божија Реч, а не Апокрифи, Куран, Мормонска књига итд?



srpski

Питање: Како знамо да је Библија Божија Реч, а не Апокрифи, Куран, Мормонска књига итд?

Одговор:
Питање да ли је (ако иједан) религијски текст истинска Божија Реч је од највеће могуће важности. Да би се избегло кружно резоновање, прво питање мора да буде, како можемо да знамо да је Бог уопште комуницирао? Бог је морао да комуницира на начин да људи могу да разумеју, али то значи да би људи могли да измисле сопствене поруке и једноставно тврде да су од Бога. Тако, разумно је размишљати да, ако је Бог желео да потврди ауторитетом своју комуникацију, Он би морао да је потврди тако да не може да је дуплира ниједан човек, дакле чудима. Ово знатно сужава ово подручје.

Најбитнији доказ да је Библија Божија Реч, поред тачности Библије (доказ рукописа) и историје (археолошки налази), представља доказ о надахнућу. Оно што је крајњи доказ да је Библија апсолутна, надахнута истина је у њеним натприродним доказима, укључујући и пророштва. Бог је користио пророке да говоре и запишу Његову реч и Бог користи чуда као што су испуњена пророчанства да би потврдио своје гласнике. На пример, у Постању 12:7, Бог обећава да је кананска земља намењена Авраму и његовим потомцима. Земља је, 1948. године, враћена јеврејском народу други пут у историји. Ово можда и не звучи тако задивиљујуће, док не шватите да ниједна друга нација у историји није била раштркана из своје домовине, али се вратила! Израел је то учинио два пута.

Књига пророка Данила са прецизношћу предвиђа долазак четири царства, вавилонског, мидско-персијског, грчког и римског; вековима пре него што су та царства настала (временски распон од више од 1000 година!). Данило је наводио детаље како ће ти народи владати и бити сломљени. Његова пророчаства укључују владавину Александра Великог и Антиоха Епифана.

У 26. поглављу пророка Језекиља, видимо задивљујући детаљ како ће град Тир бити уништен; биће срушен, а његови остаци биће бачени у море. Када је Александар Велики ступио на то тло, наишао је на групу људи заточених у кули на оствру близу обале Тира. Није могао да пређе канал да би се борио против тих људи у кули. Уместо да их чека да изађу, поносни освајач је наредио да се сагради мост ка острву. То им је успело. Његова армија је прешла канал и победила људе који су опседали тврђаву. Али, где су нашли толико камења за мост? Стене које су користили биле су остаци рушевина града Тира…. његово камење бачено је у море, као што је Језекиљ предвидео 300 година раније!

Постоји толико пророчастава у вези са Христом (преко 270!) да би било потребно неколико страница да се сва наведу. Исус није имао контролу над многим од тих пророчанстава, као што је Његово рођење или време када се родио. Такође, шансе да се у једном човеку испуни бар 16 од тих пророчанстава су 1: 10 на 45 степен. Колико је то? Поређења ради, постоји мање од 10 на 82. степен атома у целом свемиру! А Исус, који је говорио да је Библију Божија Реч, доказао је своју поузданост и божанство својим Васкрсењем (историјска чињеница коју није лако игнорисати).

Сада размислите о Курану. Његов аутор, Мухамед, није извео ниједно чудо да би потврдио своју поруку (чак ни када су га његови следбеници замолили – Сура 17:91-95; 29:47-51). Тек у много каснијој традицији (Хадит) наводна чуда се појављују и сва су маштовита (нпр. када Мухамед пресеца месец на пола) и нема поуздано сведочанство да их потврди. Даље, Куран чини јасне историјске грешке. Муслимани верују да је Библија надахнута, али са грешкама у препису (Сура 2:136, као и Сура 13, 16, 17, 20, 21, 23, 25). ПИтање на које немају одговарајући одговор је „Када је Библија била искривљена?” Ако кажу пре 600. године нове ере, како Куран може да подстиче вернике да је читају? Ако кажу после 600. године, њихов аргумент је још мање одржив, јер нема сумње у тачност билбијских рукописа бар од 3. века до сада. Чак и да је хришћанство лажно, Куран има непремостив проблем, јер оптужује хришћане да верују у ствари у које они не верују. На пример, Куран учи да хришћани верују да је Тројство Отац, Марија и Син (Сура 5:73-75, 116). Куран такође каже да хришћани верују да је Бог општио са Маријом да би добили сина (Сура 2:116; 6:100-101; 10:68; 16:57; 19:35; 23:91; 37:149-151; 43:16-19). Ако је Куран заиста од Бога, онда би требало бар тачно да извештава шта хришћани верују.

Јозеф Смит, аутор књиге Мормона, покушао је да изведе нека чуда као што су пророштво (тест за правог пророка у књизи Поновљени закон 18:21-22), али му то није пошло за руком неколико пута. Он је предвидео Христов други долазак у књизи „Историја цркве (2:382). Смит је проповедао да ће Христос доћи за 56 година (око 1891). Други долазак се није десио 1891. и мормонска црква не тврди да се десио. У књизи „Доктрина и завети” Смит је такође пророковао да ће неколико градова бити уништено (84:114-115). Према Смиту Њујорк, Олбани и Бостон требало је да буду уништени ако одбију еванђеље. Ови градови нису прихватили његово еванђеље, ипак нису били уништени. Друго познато лажно пророчанство Јосифа Смита је његов „Крај свих нација” у истој књизи 87. поглавље, у вези са бунтовним ставом Јужне Каролине током грађанског рата. Југ је требало да позове Велику Британију ради помоћи и као резултат, рат би се проширио на све нације; робови би се побунили; становници земље били би ожалошћени, а резултат свега били би глад, епидемије, земљотреси, грмљавина, севање и потпуни крах свих нација. Југ се побунио 1861. године, али робови се нису побунили, рат се није пренео на друге нације, није се десила светска глад, епидемија, нити земљотрес и није било„краја свим народима”.

Збирка рукописа које протестанти називају Апокрифи („скривени рукописи”), римокатолици називају деутроканонским књигама („други канон”). Ове књиге написане су између 300. године пре нове ере и 100. године нове ере, у период између надахнутих списа Старог и Новог завета. Римокатоличка црква је прихватила апокрифе у Библију 1546. године на Сабору у Тренту као „непогрешиве”. Апокрифи би могли да се узимају као библијски доказ да су истински надахнути; али доказ указује да они нису надахнути. У Библији налазимо Божије пророке чије су поруке биле потврђене чудима или пророчанством које се остварило и чију су поруку људи одмах прихватали. (Поновљени закон 31:26; Исус Навин 24:26; 1. Самуилова 10:25; Данило 9:2; Колошанима 4:16; 2. Петрова 3:15-16). У Апокрифима налазимо управо супротно; ниједну апокрифну књигу није написао пророк; у ствари, једна књига посебно наглашава да није надахнута (1. Макабејаца 9:27)! Ниједна од ових књига није укључена у јеврејску Библију. Не постоји потврда аутора ни за једну од апокрифних књига. Каснији библијски писци не помињу ниједну апокрифну књигу као ауторитет. Не постоји испуњено пророчанство ни у једној од апокрифних књига. Најзад, Исус, који је цитирао из сваког дела Старог завета, никада није цитирао из апокрифа. Нити су то чинили ни Његови ученици.

Стога, Библија толико превазилази сваку конкуренцију која се сматра Божијим откривењем, да нема Божије Речи, било би немогуће изабрати између преосталих књига. Ако Библија није Божија Реч, онда нама нису остављени јасни критеријуми по којима бисмо могли да знамо шта јесте.



Врати се на Српску страну



Како знамо да је Библија Божија Реч, а не Апокрифи, Куран, Мормонска књига итд?