Да ли ће патња за Христа увек бити део нашег следбеништва?



srpski

Питање: Да ли ће патња за Христа увек бити део нашег следбеништва?

Одговор:
Библија пуно говори о патњи зарад Христа. У доба када је Нови завет писан, Исусове следбенике су породице и њихово окружење често изопштавали . Нека од најгорих прогонстава потицала су од религијских вођа (Дела 4:1-3). Исус је рекао својим следбеницима: „Блажени су прогнани ради праведности, јер је њихово царство небеско" (Матеј 5:10). Он је подсетио своје ученике: „Ако вас свет мрзи, знајте да је мене мрзео пре вас." (Јован 15:18).

Друга Тимотеју 3:12 каже: „А и сви који желе да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени". Као и током библијских времена, многи хришћани данас виде да јавно исповедање вере у Христа може водити до затвора, пребијања, мучења или смрти (Јеврејима 11:32-38; 2. Коринћанима 12:10; Филипљанима 3:8; Дела 5:40). Често се ми у слободним земљама стресемо на ту помисао, али се осећамо релативно безбедно. Разумемо да постоји хиљаде људи који свакодневно пате због Христа и захвални смо што ми не морамо да патимо. Али,да ли постоји само један начин прогонства?

Исус је јасно навео шта значи следити Њега: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне самога себе и узме свој крст сваки дан, па нека иде за мном. Јер ко хоће да спасе свој живот, изгубиће га; а ко изгуби свој живот ради мене, тај ће га спасти. Јер какву корист има човек кад задобије сав свет, а самога себе упропасти или оштети?" (Лука 9:23-25). Наше модерно разумевање израза „узми свој крст и следи ме" често није погодан. У Исусово време, крст је увек симболизовао смрт. Када је човек носио крст, већ је био осуђен да на њему умре. Исус је рекао, да бисмо га следили, морамо да будемо вољни да умремо за њега. Нећемо сви умрети смрћу мученика. Нећемо сви бити у затвору, пребијени или мучени због наше вере. На коју смрт Исус мисли?

Павле објашњава у Галатима 2:20: „Тако не живим више ја, него Христос живи у мени. А што сад живим у телу, живим вером у Сина Божијег, који ме је заволео и себе предао за мене". Следити Христа значи да ми умиремо нашем старом начину поступања. Наша воља, наша права, страсти и наши циљеви су разапети на крсту са Њим. Наше право да управљамо нашим животима је мртво (Филипљанима 3:7-8). Смрт укључује патњу. Тело не жели да умре. Умирање себи је болно и противно је нашим природним склоностима да тражимо сопствено задовољство. Али, не можемо да следимо и Христа и тело (Лука 16:13; Матеј 6:24; Римљанима 8:8). Исус је рекао: „За царство Божије није нико ко стави своју руку на плуг па се осврће натраг" (Лука 9:62).

Павле је патио зарад Христа више него ико. Ово је рекао хришћанима у Филипима: „Јер је вама даровано за Христа не само да у њега верујете, него и да страдате за њега" (Филипљанима 1:29). Реч даровано овде значи „пружена благодат, дато бесплатно као дар". Павле не представља патњу као клетву, већ као добробит.

Патња може да има много облика. Тиме што смо послушни Господу Исусу Христу, ми се упуштамо у конфликт са светом. Галатима 1:10 каже: „Да ли ја сад људе уверавам или Бога? или настојим да угодим људима? Кад бих још људима угађао, Христов служитељ не бих био". Тиме што приањамо библијском учењу, ми се стављамо у позицију да будемо одбачени, исмевани, усамљени или издани. Често, најокрутније прогонство долази од оних који себе сматрају духовним, али дефинишу Бога према сопственим идејама. Ако одаберемо да заузмемо став за праведност и библијску истину, можемо бити сигурни да ћемо бити нешваћени, исмевани или нешто још горе. Треба да имамо на уму да никаква претња о патњи није спречила апостоле да проповедају Христа. Павле каже да је изгубити све било вредно — „да познам њега и силу његовога васкрсења, и учешће у његовим страдањима, саображавајући се Његовој смрти" (Филипљанима 3:10). Дела 5:40-41 описују реакције апостола пошто су преживели батинање јер су проповедали о Христу:„ Они пак отидоше од синедриона радујући се што су били удостојени да претрпе понижење за име Исусово".

Неки облик патње ће увек бити део оног ко истински следи Христа. Исус је рекао да је пут који води ка животу тежак (Матеј 7:14). Наше потешкоће су, такође, начин да се поистоветимо са Његовом патњом у мањој мери.

Исус је рекао да, ако га се одрекнемо пред људима, Он ће нас се одрећи пред Његовим Оцем на небесима (Матеј 10:33; Лука 12:9). Постоје многи суптилни начини да се одрекнемо Христа. Ако наши поступци, речи, начин живота или видове забаве не одражавају Његову вољу, ми се одричемо Христа. Уколико тврдимо да га познајемо, али живимо као да га не познајемо, ми се одричемо Христа (1. Јованова 3:6-10). Многи људи бирају ове облике одрицања од Христа, јер не желе да пате за Њега.

Често, наша највећа патња долази од нас самих, јер бијемо битку за контролу над нашим срцем које мора да умре сопственој вољи и преда се Христовом господству (Римљанима 7:15-25). У којој год мери патња дошла, треба да је пригрлимо као симбол части и привилегију да, као и апостоли, будемо „удостојени да претрпимо понижење за име Исусово".



Врати се на Српску страну



Да ли ће патња за Христа увек бити део нашег следбеништва?