Која је била сврха библијских знаковних дарова?



srpski

Питање: Која је била сврха библијских знаковних дарова?

Одговор:
Када говоримо о библијским знаковним даровима, мислимо на чуда као што су говор у језицима, визије, исцељења, подизање мртвих и пророковање. Библија их јасно описује, па нема сумње међу верницима да ли су они постојали или не. Оно где настаје неслагање међу верницима је питање њихове сврхе и да ли треба да их искусимо данас. Неки говоре да су ти дарови знак нечијег спасења, док други да је то знак крштења Светим Духом, а неки, пак, тврде да је њихова сврха да потврде поруку еванђеља. Како можемо да знамо истину? Морамо да истражујемо Библију да бисмо пронашли Божију сврху у вези са њима.

Једно од првих помињања знаковних дарова у Библији налази се у Изласку 4, када Бог даје упутства Мојсију о предстојећем избављењу из Египта. Мојсије се бринуо да му људи неће поверовати да га је Бог послао, па му је Бог дао знакове штапа који постаје змија и његове лепрозне руке. Бог је рекао да су ти знаци „да верују да ти се појавио Господ, Бог отаца њихових, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев” (стих 5). Уколико људи и даље не поверују, Бог је рекао Мојсију да узме воду из Нила, проспе је на земљу, где ће се претворити у крв (стих 9). Сврха за децу Израела била је да поверују Божијем изасланику.

Бог је, такође, дао Мојсију чудесне знаке да би их показао фараону, а у циљу пуштања народа. У Изласку 7:3-5, Бог је рекао Мојсију да ће Он умножити Његове знаке и чудеса у Египту, тако да ће „Египћани познати да сам ја Господ, кад дигнем руку своју на Египат и изведем из њега синове Израиљеве”. Бог је желео да египатски народ зна да је Он тај који је на делу да избави Израелце. У Изласку 10:7, Мојсије је рекао фараону да ће задња пошаст, која ће убити прворођене, показати да Бог разликује Египћане и Израелце. Ови знаци и чуда потврдили су Божију поруку фараону и Египћанима, тако да они могу да знају да је Бог послао Мојсија.

Када се Илија супротставио лажним пророцима на гори Кармилској (1. Краљевима 18), он се молио да Бог чудесно пошаље ватру са неба тако да би људи могли да знају „да си ти Бог у Израиљу, а да сам ја слуга твој и да сам све ово по твојој речи учинио…..да би овај народ познао да си ти Господе Бог” (стих 36-37). Чуда која су он и други пророци извели били су потврда да је Бог послао пророке и да је Бог радио у Израелу.

Јоилу је дата порука о Божијој осуди према Израелу, а унутар те поруке било је пророштво о милости и нади. Када је осуда наступила као што је и пророкована и када су људи одговорили у покајању, Бог је рекао да ће онда уклонити осуде и повратити Његове благослове: „И познаћете да сам усред Израиља, да сам Господ, Бог ваш и да другог Бога нема и мој народ неће више никад се застидети” (Јоил 2:27). Одмах после ове изјаве, Бог је говорио о изливању Његовог Духа на људе, тако да могу да пророкују, виде визије и чуда како се дешавају. Када су ученици почели да причају у језицима на дан Пентакоста (Дела 2:1-21), Петар је изјавио: „Ту се ради о ономе што је рекао пророк Јоил”. Која је била сврха? Да људи спознају да је порука коју је преносио Петар и други била од Бога.

Исусову службу пратили су разни знаци и чуда. Шта је била сврха Његових чуда? У Јовану 10:37-38, Исус је одговарао Јеврејима који су желели да га каменују због хуле и рекао је: „Ако не чиним дела свога Оца, не верујете ми. А ако их чиним, верујте делима, ако мени не верујете, да сазнате и познајете да је Отац у мени и ја у Оцу“. Као и у Старом завету, сврха Исусових чуда била је да потврди да је Божија рука на Његовом изасланику.

Када су фарисеји затражили од Исуса да им покаже знак, Исус је рекао: „Зли и прељуботворни нараштај тражи знак, и неће му се дати знак осим знака пророка Јоне. Јер као што је Јона био у утроби морске немани три дана и три ноћи, тако ће бити и Син човечији у срцу земље три дана и три ноћи. Ниневљани ће устати на суду са овим нараштајем и осудиће га; јер су се покајали на Јонину проповед, а види овде је нешто више од Јоне.“ (Матеј 12:39-41). Исус је јасно ставио до знања да је сврха знака да би људи препознали Божију поруку и одговорили у складу са тим. Исто тако, у Јовану 4:48, Он је рекао чиновнику: „Ако не видите знакова и чуда, нећете да поверујете”. Знаци су били помоћ онима који су се борили да поверују, али је у средишту била порука спасења у Христу.

Павле је нагласио ову поруку спасења у 1. Коринћанима 1:21-23 „Пошто, наиме, свет својом мудрошћу није познао Бога у Божијој мудрости, била је воља Божија да лудом проповеђу спасе оне који верују. И кад већ Јудеји ишту чудне знаке, а Грци траже мудрост, ми проповедамо Христа распетога - Јудејима саблазан, многобошцима лудост.“ Знаци имају своју сврху, али они служе вишем циљу – спасењу душа проповедањем еванђеља. У 1. Коринћанима 14:22 Павле јасно каже да „језици нису знак за верујуће, него за невернике.” Бог користи чудесне знаке као што је говор у језицима да би убедио неверенике да је Христова порука истинита, али како показује остатак контекста, још важнија ствар је било јасно објављивање еванђеоске поруке.

Једна ствар се занемари у расправи о знацима и чудима, а то је њихово време и место у Библији. Супротно популарном веровању, људи у Библији нису стално доживљавали чуда. У ствари, чуда у Библији су груписана око посебних догађаја у којима се Бог бавио човечанством. Израелово избављење из Египта и улазак у Обећану земљу пратила су многа чуда, али чуда су убрзо избледела. Током касних година краљева, када се Бог спремао да пошаље људе у изгнанство, Он је дозволио неким од Његових пророка да учине чуда. Када је Исус дошао међу нас, Он је чинио чуда и у раној служби апостола, они су чинили чуда, али изван ових временских оквира, видимо врло мало чуда или знакова у Библији. Велика већина људи који су живели у библијским временима никада нису, својим очима, видели знаке и чуда. Морали су да живе по вери у оно што им је Бог већ открио.

У раној цркви, знаци и чуда били су првенствено усмерени на прво представљање еванђеља различим групама људи. На дан Пентекоста, читамо да су се „побожни Јудеји из сваког народа под небом” окупили у Јерусалиму (Дела 2:5). Управо тим Јеврејима, који су одрасли у другим земљама и говорили другим језицима (стихови 6-11), овај знак језика био је прво дат. Они су признали да су чули на својим матерњим језицима о дивним Божијим делима и Петар им је рекао да је једини прави одговор био да се покају за своје грехе (стих 38). Када је еванђеље било први пут представљено међу Самарићанима, Филип је чинио знаке и чуда (Дела 8:13).

Када су Петра послали код Корнелија, многобошца, Бог је извео чудесни знак да би потврдио своје дело. „И задивише се верни из обрезања који су дошли с Петром, што се и на многобошце излио дар Светога Духа; јер су их слушали како говоре језике и величају Бога.“ (Дела 10:45-46). Када су Петра испитивали други апостоли, он је дао ово као доказ Божијег вођства и други „прославише Бога говорећи: Бог је дакле и многобошцима дао покајање за живот.” (Дела 11:18).

У сваком случају, знаковни дарови били су потврда Божије поруке и изасланика, да би људи могли да чују и поверују. Једном када је порука потврђена, знаци би нестали. Обично нема потребе да се ти знаци понове у нашим животима, али потребно нам је да примимо исту поруку еванђеља.



Врати се на Српску страну



Која је била сврха библијских знаковних дарова?