Шта треба да раде родитељи хришћани ако имају изгубљеног сина (или ћерку)?



srpski

Питање: Шта треба да раде родитељи хришћани ако имају изгубљеног сина (или ћерку)?

Одговор:
Постоји неколико нераздвојних принципа у причи о Изгубљеном сину (Лука 15:11-32) које верујући родитељи могу да искористе да одреагују у ситуацијама када им деца крену лошим путем. Ми морамо да се подсетимо да једном када нам деца постану "одрасле" особе, они више не подлежу ауторитету својих родитеља.

У причи о изгубљеном сину, син узима своје наследство и одлази у далеку земљу где га и проћерда. У случају када дете није наново рођен верник, ово је нешто што се природодно дешава. У случају детета које је једном направило јасну одлуку за Христа, то дете тада зовемо "изгубљен." Реч "изгубљен" се не налази у овој причи. Значење ове речи је, "расипнички или непромишљено екстравагантан или особа која троши расипнички." Тако да, ова реч описује сина у Луки 15. Исто тако описује дете које напусти дом, узме своје наследство које су његови родитељи уложили у њега и све године одгајања, учења, љубави и бриге су заборављене када се дете побуни против Бога. Јер свака побуна је најпре против Бога а затим се манифестује кроз побуну против родитеља и сваког другог ауторитета. Ово дета тада одлази у свет, расипа своје наследство и одриче се система вредности својих родитеља.

Можете да забележите да родитељ у параболи не зауставља своје дете да не оде. Родитељ не иде за дететом да би покушао да га заштити од њега самог. Родитељ се не меша у одлуке које то дете доноси. Радије, овај родитељ остаје верно код куће и моли се. А када дете дође памети, окреће се и враћа се. За то време родитељ исчекује, огледа се и угледа дете док је оно још далеко, и креће му у сустет.

Принципи су значи следећи; када наши синови и кћери одлутају и када доносе одлуке за које ми знамо да ће им донети тешке последице, родитељи тада треба да их пусте да оду. Родитељ не треба да иде за њима и родитељ не треба да се меша у последице које ће доћи. Радије, родитељ треба да остане кући, и да у молитви ишчекује знаке покајања и промену правца. Док се, и уколико се то не деси, родитељ треба да стоји по страни, и да ни на који начин не покушава да га извуче из проблема и да не забада нос у његове ствари (Прва Петрова 4:15).

Једном када деца дођу у године легално одраслих особа они су одговорни једино Божијем ауторитету и државном ауторитету (Римљанима 13:1-7). Као родитељи, можемо да будмо уз наше синове и кћери када они направе свој корак ка Богу. Бог користи беду коју сами изазовемо и "подучавање деце" да сваког доведе мудрости, и на свакоме је да одговори исправно. Као родитељи ми не можемо да спасимо нашу децу, само Бог то може. У послушности, ми треба да им дамо одгој у Господу када нам се да могућност (Ефесцима 6:4) а онда да им дозволимо да донесу своје сопствене одлуке. До тада, посматрамо, молимо се и ствари препуштамо у Господње руке. Ово може да буде болан процес али ако се све чини у складу са божанским погледом на свет, награда ће бити мир у срцу. Ми не можемо да судимо нашој деци, само Бог може. У овоме је велика утеха: "Еда ли Судија целе земље неће судити право?" (Прва Мојсијева 18:25б).



Врати се на Српску страну



Шта треба да раде родитељи хришћани ако имају изгубљеног сина (или ћерку)?