Шта је морални релативизам?



srpski

Питање: Шта је морални релативизам?

Одговор:
Морални релативизам ћемо лакше разумети ако га упоредимо са моралним апсолутизмом. Апсолутизам тврди да се морал ослања на универзалне принципе (природне законе, савест итд.). Хришћански апсолутисти верују да је Бог крајњи извор општег морала који је, према томе, непроменљив као што је и он непроменљив. Морални релативизам заговара да се морал не темељи ни на једном апсолутном стандарду. Етичке „истине“ пре зависе од варијабли као што су ситуација, култура, нечија осећања и др.

О аргументима за морални релативизам може се рећи неколико ствари које доводе у питање њихову ваљаност. Прво, док многи аргументи који подржавају релативизам на први поглед могу да делују разумно, у свима њима постоји логичка контрадикторност јер сви нуде “исправан" морални образац који сви треба да следимо. То је само по себи апсолутизам. Друго, чак и такозвани релативисти у многим случајевима одбацују релативизам. Они никада неће рећи да неки убица или силоватељ није крив све док не угрожава сопствене стандарде.

Релативисти кажу да различите вредности у различитим културама показују да морал није за све људе исти. Али, овај аргумент меша дела појединаца (оно што раде) и апсолутне стандарде (да ли треба то да раде). Ако култура одређује шта је добро а шта зло, како да судимо нацистима? На крају крајева, они су само следили морал своје културе. Нацисти су криви само ако је убиство универзално погрешно. То што су они имали свој морал не мења ову чињеницу. Надаље, иако људи различито практикују моралност, ипак деле општи морал. На пример, заговорници абортуса и они који му се противе слажу се да је убиство погрешно, али не слажу се у томе да ли је абортус убиство. Дакле, видимо да се чак и ту универзални морал показује као истинит.

Неки тврде да се морал прилагођава промени ситуације – одређено дело у једној ситуацији може да буде исправно, а у некој другој не. Међутим, дело просуђујемо по три ствари: ситуацији, деловању и намери. Примера ради, неко може да буде осуђен за покушај убиства (с намером) иако до њега није дошло (деловање). Тако су ситуације део моралне одлуке, јер постављају контекст за одабир одређеног моралног деловања (примена универзалних принципа).

Главни аргумент на који се релативисти позивају је толеранција. Они тврде да је нетолерантно када кажеш некоме да његова моралност не ваља, као и да релативизам толерише свачије мишљење. Али, то је сасвим погрешно. Пре свега, зло никада не треба толерисати. Треба ли да толеришемо мишљење силоватеља да су жене објекат задовољења који треба злоупотребити? Друго, релативизам побија сам себе зато што не толерише нетолеранцију и апсолутизам. Треће, он не може да објасни зашто би требало да неко уопште буде толерантан. Сама чињеница да треба да толеришемо људе (чак и кад се не слажемо с њима) заснована је на апсолутном моралу да према људима увек треба да поступамо правично – али то је опет апсолутизам! Напослетку, без универзалних моралних принципа не може бити добра.

Чињеница је да су сви људи рођени са савешћу и да сви ми инстинктивно знамо када смо погрешили или када смо нанели неправду другима. Наш начин понашања показује да и од других очекујемо исти став. Чак и као деца знали смо разлику између правичног и неправичног. Само лоша филозофија може да нас убеђује да је морални релативизам исправан и да нисмо у праву.



Врати се на Српску страну



Шта је морални релативизам?