Које све теорије постоје о надахнућу Светог писма?


Питање: Које све теорије постоје о надахнућу Светог писма?

Одговор:
Доктрина о надахнућу је учење да је Свето писмо богонадахнуто и тиме је за нас непогрешиво правило за веру и праксу. Ако је Свето писмо само дело људске маште, нема јасног разлога да би неко следио његове доктрине и моралне водиље. Само Свето писмо износи храбре тврдње да је богонадахнуто: „Све Писмо је богонадахнуто и корисно за поуку, за карање, за поправљање, за одгајање у праведности, да Божији човек буде савршен, приправљен за свако добро дело" (2. Тимотеју 3:16-17). Две ствари можемо да запазимо када читамо ове стихове: 1) оно је „богонадахнуто", и 2) „корисно" за хришћански живот.

Постоје четири виђења надахнућа:
1. Нео-ортодоксно виђење надахнућа
2. Теорија диктирања као виђење надахнућа
3. Виђење ограниченог надахнућа
4. Виђење надахнућа као потпуног

Нео-ортодоксно виђење надахнућа наглашава Божију транседентност. Нео-ортодоксно виђење учи да је Бог потпуно различит од нас у тој мери да је једини начин да га икад упознамо кроз директно откривење. Ово виђење Божије транседенције пориче било који концепт природне теологије (тј. да Бога можемо да упознамо кроз његову творевину). Надаље, нео-ортодоксно виђење пориче да је Свето писмо Божија Реч. Оно сматра да је Свето писмо сведок, посредник до Божије Речи, Исуса. Нео-ортодоксна теорија надахнућа сматра да речи у Светом писму нису Божије речи, већ човечије речи које као и сам човек нису непогрешиве. Свето писмо је „богонадахнуто" по томе што Бог може понекад да користи речи да би говорио људима.

Нео-ортодоксна теорија надахнућа говори да нема никаквог надахнућа. Ако је Свето писмо само производ пун грешака који су саставили људи који су такође склони грешкама, онда оно нема никакву вредност, бар не већу од било које друге књиге. Бог би онда могао да нам говори и кроз романе, као и кроз Свето писмо.

Теорија диктирања као виђење надахнућа види Бога као аутора Писма и људе као писаре који су записивали по диктату. Бог је говорио и људи су то записивали. Ово виђење има неку вредност, јер знамо да има делова Писма у који Бог дословно каже: „Напиши у књигу све речи које ти говорих" (Јеремија 30:2), али Свето писмо није тако створено. Петокњижје је у у суштини хроника о јеврејском народу пре него што су се настанили у Обећаној земљи. Иако је Мојсије првенствено аутор, многи делови Петокњижја су захтевали промене које је Мојсије урадио, пошто је несумњиво да је саставио раније записе неких делова историје. Лука тврди у свом уводу у јеванђеље да је детаљно истражио догађаје о Исусовом животу пре писања јеванђеља (Лука 1:1-4). Многе пророчке књиге личе на дневнике живота тих пророка. Суштина је да теорија диктирања важи само за неке делове Светог писма али не све, чак ни већину.

Теорија ограниченог надахнућа је супротно виђење од теорије диктрирања. Док друга Свето писмо види као првенствено Божије дело са минималним људским учешћем, прва теорија га види као првенствено људско дело са ограниченом помоћи од Бога. Теорија ограниченог надахнућа каже да је Бог водио људе као писце али им је дозволио слободу да се изразе у својим делима, чак и до те тачке да су правили чињеничне и историјске грешке. Међутим, Свети Дух је спречио доктринарне грешке. Проблем у вези са овим виђењем је да ако је Свето писмо склоно грешкама у својим историјским извештајима, како можемо да се поуздамо у њега у доктринарним питањима? Ако је Свето писмо ограничено у богонадахнућу, може се посумњати у поузданост Светог писма. Ово виђење такође наизглед игнорише чињеницу да је библијска прича о искупљењу, од Постања до Откривења испричана у оквиру историје човека – доктрина је уткана у историју. Не можемо тек тако да кажемо да је историја нетачна и онда тврдити да садржи суштину доктринарне истине.

Последње виђење, и виђење ортодоксног хришћанства је теорија потпуног, дословног надахнућа. Потпуно – у смислу, у потпуности и целости, и дословно значи – саме речи Светог писма. Тако да је потпуно, дословно надахнуће виђење да је свака, баш свака реч у Светом писму Божија реч. То нису само идеје и мисли које су надахнуте, већ су и саме речи надахнуте. 2. Тимотеју 3:16-17 користи јединствену грчку реч тхеопнеустос, што дословно значи „богонадахнуто". Свето писмо је „дах из Божијих уста". Речи Светог писма су Божије речи.

Штавише, „… никад пророштво не би човечијом вољом, него су Духом Светим ношени свети људи говорили од Бога" (2 Петрова 1:21). Овај одељак нам даје кључ за разумевање како је Бог надахнуо људе као писце Светог писма. Људи су говорили (или писали) „Духом Светим ношени". Глагол „ношени" се користи за једро испуњено ветром и тиме носи брод по води. Када су људи изимали оловку и папир, Свети Дух их је „носио" тако да оно што су писали буду „богонадахнуте" Божије Речи. Тако да, иако списи садрже обележја личности које су их писале (Павлов стил се веома разликује од Јаковљевог или Јовановог или Петровог), саме речи су тачно оно што је Бог желео да буде написано.

Исправно виђење библијског надахнућа је ортодоксно виђење цркве које каже да је Свето писмо у потпуности, дословно надахнута Божија Реч.

English


Врати се на Српску страну
Које све теорије постоје о надахнућу Светог писма?

Сазнајте како ...

Проведи вечност са Богом



Примите опроштај од Бога