Како вечност у паклу може да буде праведна казна за грех?



srpski

Питање: Како вечност у паклу може да буде праведна казна за грех?

Одговор:
Ово питање мучи многе који не шватају у потпуности три ствари: Божију природу, људску природу и природу греха. Пошто смо ми људи грешни, тешко нам је да шватимо концепт Божије природе. Имамо потребу да видимо доброг и милостивог Бога чија љубав засењује остале његове особине. Наравно, Бог јесте добар, милостив и пун љубави, али је пре свега свет и праведан. Толико свет да не може да трпи грех. Он је Бог чији гнев пламти на зле и непослушне (Исалија 5:25; Осија 8:5; Захарија 10:3). Он није само Бог који воли – он јесте љубав. Али Библија нам говори да он мрзи сваки грех (Приче Соломунове 6:16-19). И мада је милостив, његова милост има границе. “Тражите Господа, док се може наћи; тражите га, докле је близу. Нека безбожник остави свој пут и неправедник мисли своје; и нека се врати ка Господу, и смиловаћу се на њ, и к Богу нашем, јер прашта много” (Исаија 55:6-7).

Човечанство је искварено грехом, а грех је увек директно против Бога. Када је Давид починио прељубу са Витсавејом и послао Урију у смрт, његов одговор на то дошао је у виду необичне молитве: “Самоме Теби згреших, и на Твоје очи зло учиних, а Ти си праведан у речима својим и чист у суду свом” (Псалам 51:4). Давид је згрешио против Витсавеје и Урије. Како је онда могао да каже да је згрешио Богу? Давид је знао да је сваки грех у крајњој линији усмерен против Бога. Бог је вечно, бескрајно биће (Псалам 90:2) и због тога грех захтева вечну казну. Наш грех вређа свети, савршени и вечни Божији карактер. Премда је у човечијем скученом уму грех лимитиран временом, за Бога који је изван времена тај грех никада не престаје. Наш грех је вечно пред њим и мора да буде кажњен за вечност да би Божија света правда била задовољена.

Нико то не разуме боље од оних који су завршили у паклу. Савршен пример је прича о богаташу и Лазару. Када су обојица умрли, богаташ је отишао у пакао, а Лазар у рај (Лука 16). Богаташ је свестан да су његови греси били почињени за живота, али ниједном не поставља питање зашто је завршио у паклу. Такво питање се тамо не поставља. Он не пита: “Да ли сам заиста заслужио ово? Није ли то ипак превише?” Он само тражи да неко упозори његову браћу која су још увек жива на његову судбину.

Као и богаташ, сваки грешник у паклу зна да је заслужио да се нађе тамо. Сваки грешник има добро обавештену и стално будну савест која у паклу постаје његов мучитељ. Овако изгледају паклене муке – када је особа у потпуности свесна свог греха и немилосрдно је прогања савест, без тренутка олакшања. Осећај кривице изазива стид и мржњу према самом себи. Богаташ је знао да је вечна казна за грехе које је починио за живота оправдана и заслужена. Зато се никад није бунио што је завршио у паклу.

Реалност вечне осуде, вечног пакла и казне је застрашујућа. Али добро је што можемо да осетимо ужас, колико год то звучало грубо, јер постоји и добра вест. Бог нас воли (Јован 3.16) и жели да нас спасе од пакла (2. Петрова 3:9), али због своје праведности не дозвољава да наши грехови прођу некажњено. Неко мора да плати за њих. У својој великој милости и љубави Бог се побринуо за плаћање. Послао је свог сина Исуса Христа да смрћу на крсту плати за наше грехе. Његова смрт је била вечна зато што је он вечни богочовек који је платио наш дуг да ми не бисмо морали да га отплаћујемо заувек у паклу (2. Коринћанима 5:21). Ако признајемо грехе и верујемо у Христа, и ако тражимо од Бога опроштење на основу Христове жртве бићемо спасени и очишћени, а небо ће бити наш обећани вечни дом. Бог нас је тако заволео да нам је обезбедио спасење, али ако одбијемо тај дар вечног живота суочићемо се са вечним последицама те одлуке.



Врати се на Српску страну



Како вечност у паклу може да буде праведна казна за грех?