Поред толико различитих религија, како да знам која од њих је права?



srpski

Питање: Поред толико различитих религија, како да знам која од њих је права?

Одговор:
Нема сумње да је поред толиког броја религија у свету прави изазов пронаћи ону праву. Прво ћемо погледати нека размишљања на ту тему, а затим ћемо видети како неко ко приступа овом проблему може да дође до истине о Богу. Различити одговори на једно питање се не јављају само код религије. Можете, рецимо, да сакупите стотину студената математике и дате им да реше компликован задатак. Вероватно ће велик број њих добити погрешно решење. Да ли то значи да нема тачног решења? Не. Онима који су погрешили треба само указати на грешку и упутити их како да дођу до правог решења.

Како ћемо доћи до истине о Богу? Тако што ћемо користити систематску методологију којом ћемо одвојити истину од неистине употребом различитих тестова истинитости, а крајњи ишод испитивања биће скуп исправних закључака. Замислите само какав би крајњи резултат постигао научник који у лабораторији меша разне састојке без икаквог реда и смисла. Или лекар који пацијента лечи насумично одабраним лековима надајући се да ће пацијент оздравити. Ни научници ни лекари немају овакав приступ, већ користе систематске методе које су методичне, логичне, евидентне и доказано доводе до правог резултата.

Зашто би се онда теологија – проучавање Бога – разликовала од тога? Има ли разлога да верујемо да јој се може приступити насумице и недисциплиновано, и да притом очекујемо исправне закључке? На несрећу, многи бирају управо такав приступ, што је и разлог постојања толиког броја религија. Сад се враћамо на питање како доћи до истинитих закључака о Богу. Какав систематски приступ треба користити? Прво морамо да одредимо оквир за испитивање различитих тврдњи, а после нам треба мапа која ће нас довести до исправних закључака. Ово је оквир који треба користити:

1. логичка доследност – тврдње једног система веровања морају логички да се повезују и да се ни на који начин не супротстављају једна другој. Узећемо један пример из будизма: крајњи циљ је да се човек ослободи свих жеља. Ипак, човек мора да има жељу да се реши свих својих жеља, што овај принцип чини контрадикторним и нелогичним.

2. емпиријска основаност – да ли постоји доказ који потврђује систем веровања (да ли је доказ рационалан, евидентан споља итд.)? Наравно, увек треба тражити доказ за важне тврдње. На пример, мормони уче да је Исус живео у Северној Америци, али не постоји ниједан археолошки или неки други доказ који би то потврдио.

3. егзистенцијална релевантност – систем веровања мора да одговара стварности какву познајемо, и мора живот свог следбеника да учини значајно другачијим. Деизам, рецимо, тврди да је Бог само убацио ову планету у свемир и да нема никаквог додира са онима који живе на њој. Каквог утицаја овакво веровање има на нечијји свакодневни живот? Кратко речено, никаквог.

Примењен на религију, овај оквир ће помоћи појединцу да исправно сагледа Бога и пружиће му одговор на четири велика животна питања:

1. порекло – одакле потичемо?
2. етика – како треба да живимо?
3. смисао – који је смисао живота?
4. крајњи циљ – куда иде човечанство?

Али како да користимо тај оквир у потрази за Богом? Најбоља тактика је да се редом пронађу одговори на следећа питања:

1. Постоји ли апсолутна истина?
2. Да ли се разум и религија преплићу?
3. Постоји ли Бог?
4. Може ли човек упознати Бога?
5. Да ли је Исус Бог?
6. Да ли је Богу стало до мене?

Прво морамо да сазнамо да ли постоји апсолутна истина. Ако не постоји, онда не можемо ни у шта бити сигурни (у духовној или физичкој сфери). Према томе, можемо да завршимо или као агностици, несигурни да ли ишта можемо да знамо, или као плуралисти, прихватајући све ставове зато што не знамо да ли је иједан од њих исправан.

Апсолутна истина је она која одговара стварности, која је истоветна са својим објектом и која говори о ономе што јесте. Неки кажу да не постоји апсолутна истина, али такав став побија сам себе. На пример, релативисти кажу да је истина релативна, па ипак човек мора да се запита та ли је тај став апсолутно истинит. Ако јесте, онда постоји апсолутна истина, а ако није, зашто га упоште прихватати? Постмодернизам се не залаже за утврђивање истине, али опет потврђује једну апсолутну истину: постмодернизам је истина. И на крају видимо да апсолутна истина остаје непорецива.

Надаље, апсолутна истина је по природи искључива. Два плус два јесу четири, и то је једини резултат. Када се упореде различити системи веровања и ставови, долази се до критичне тачке. Ако један систем веровања садржи у себи компоненте које су доказано истините, онда сваки други систем веровања са другачијим тврдњама мора да буде лажан. Такође, морамо да знамо да апсолутна истина не подлеже утицају нечије искрености и жеље. Колико год искрено неко подржавао лаж, то је ипак лаж. И не постоји та жеља која од лажи може да направи истину.

Одговор на прво питање је да апсолутна истина постоји, што нам говори да су агностицизам, постмодернизам, релативизам и скептицизам утемељени на лажи.

То нас води до другог питања, да ли се разум и логика могу користити у религији. Неки кажу да то није могуће, али зашто није? Баш напротив, логика је незаменљива код испитивања духовних тврдњи зато што помаже да шватимо зашто неке ставове треба прихватити, а неке одбацити. Логика је кључна код дискредитовања плурализма (који каже да су све тврдње о истинитости једнаке и валидне, чак и када се супротстављају једна другој).

Примера ради, ислам и јудаизам тврде да Исус није Бог, док хришћанство тврди да јесте. Један од основних закона логике је закон о неконтрадикторности, по коме нешто не може истовремено и у истом смислу да буде и “А” и “не-А”. Ако применимо овај закон на јудаизам, ислам и хришћанство, видимо да је један од њих у праву, а друга два нису. Исус не може да буде и Бог и не-Бог. Када се правилно користи, логика је моћно оружје против плурализма јер јасно показује да две супротне тврдње о истини не могу обе да буду истините. Овакво шватање руши цео концепт размишљања “оно што је за тебе истина, није и за мене”.

Логика такође поништава плуралистичку аналогију да сви путеви воде на врх планине. Логика показује да сваки систем веровања има своје знакове који воде ка потпуно различитим циљевима. Она показује да је права илустрација потраге за духовном истином лавиринт – један пут води до истине, а сви остали завршавају у ћорсокаку. Све вере могу да имају сличности на површини, али се размимоилазе код темељних доктрина.

Закључујемо да се разум и логика могу користити у религији. Пошто је то истина, плурализам се показује као лаж због своје нелогичности и контрадикторног веровања да две дијаметрално супротне тврдње могу обе да буду исправне.

А сад долази велико питање: постоји ли Бог? Атеисти и натуралисти (који не прихватају ништа ван физичког света и универзума) кажу да не постоји. Премда су о томе написане књиге и књиге и вођене жестоке дебате, није тешко дати одговор на ово питање. Да бисмо ваљано обрадили ову тему, прво треба поставити питање: зашто имамо нешто уместо ничега? Другим речима, како сте ти и све што те окружује уопште доспели ту? Аргумент који говори у прилог Богу може да се прикаже врло једноставно:

Нешто постоји.
Нешто не може да настане ни из чега.
Дакле, постоји неопходно и вечно Биће.

Не можеш да порекнеш своје постојање јер мораш да постојиш да би порекао своје постојање (што је самопоражавајуће), и то прву претпоставку чини истинитом. Нико не верује да ни из чега можеш да добијеш нешто (тј. да је универзум настао ни из чега), па је и друга претпоставка тачна. Према томе, и трећа претпоставка мора да буде тачна – мора да постоји вечно Биће које је одговорно за све то.

То је чињеница коју ниједан мислећи атеиста неће да побије; они само тврде да је то вечно биће универзум. Међутим, проблем код овог гледишта је у томе што сви научни докази указују на чињеницу да је универзум имао свој почетак ("велики прасак"). А све што има свој почетак, мора да има и узрок. То значи да је универзум имао узрок и да није вечан. Пошто су једина два извора вечности вечни универзум (што је доказано као нетачно) и вечни Створитељ, једини логични закључак је да Бог постоји. Дакле, потврдним одговором на питање да ли Бог постоји оспорава се валидност атеистичког система веровања.

Овај закључак нам не говори ништа о томе какав Бог постоји, али учинио је једну велику ствар – искључио је из игре све пантеистичке религије. Сви пантеистички ставови говоре да је универзум бог и да је вечан, што је погрешна тврдња. Дакле хиндуизам, будизам, џаинизам и остале пантеистичке религије не спадају у ред валидних система веровања.

Надаље, сазнајемо неке интересантне детаље о Богу који је створио универзум. Он је:

• натприродан (постоји изван своје творевине)
• невероватно моћан (пошто је створио све што је познато)
• вечан (самопостојећи јер постоји изван простора и времена)
• свеприсутан (створио је простор којим није ограничен)
• безвремен и непроменљив (створио је време)
• нематеријалан (превазилази простор)
• личан (нелично не може да створи лично)
• неопходан (све остало зависи од њега)
• бесконачан и један (не могу да буду две бесконачности)
• различит па ипак јединствен (природа показује различитост)
• интелигентан (крајње, јер је створио све)
• има циљ (створио је све с намером)
• моралан (ниједан морални закон не може да постоји без законодавца)
• брижан (у супротном не би ни било моралних закона)

Ово Биће показује особине сличне онима код Бога јудаизма, ислама и хришћанства, а то су једине вере преостале после елиминације атеизма и пантеизма. Приметићете и да је дат одговор на велико животно питање о пореклу: сад знамо одакле долазимо.

Прелазимо на следеће питање: можемо ли да упознамо Бога? У овом тренутку потребу за религијом замениће нешто још важније – потреба за откривењем. Ако човечанство треба да упозна тог Бога, на њему је да се открије својој творевини. Јудаизам, ислам и хришћанство тврде да поседују књигу која је Божије откривење човеку, али поставља се питање да ли је иједна од њих истинита и ако јесте, која. Ако занемаримо мање разлике, остају две кључне области око којих се води расправа. То су Нови завет и Исус Христос. И јудаизам и ислам тврде да је научавање Новог завета неистинито, а поричу и да је Исус отелотворени Бог, док хришћани мисле супотно.

Не постоји вера на земљи толико јака да помери планине доказа који говоре у корист хришћанства. Почевши од великог броја древних рукописа, па преко раног датирања докумената који су писани још у време очевидаца описаних догађаја (отприлике 15 година после Христове смрти), мноштва извештаја (27 књига Новог завета написало је девет аутора), археолошких доказа од којих ниједан није оспорио ниједну тврдњу из Новог завета, до чињенице да су апостоли отишли у смрт тврдећи да су видели Исусова дела и да је он устао из мртвих. Хришћанство представља одличан пример за тврдње које су поткрепљене доказима. Историјска аутентичност Новог завета, то што преноси истинити извештај стварних догађаја, добар је разлог да посегнемо за доказима који су нам дати.

Када је реч о Исусу, налилазимо на веома интересантну ствар: он је тврдио да је Бог у телу. Исусове речи (“ја постојим пре но што се Авраам родио”), његова дела (опраштање грехова, прихватање обожавања), безгрешан и чудима праћен живот (која је користио да би поткрепио своје изјаве) и ускрснуће редом говоре у прилог његовим тврдњама да је Бог. И писци Новог завета стално понављају ту чињеницу у својим књигама.

Ако је Исус Бог, онда то што говори мора да буде истина. И ако је он рекао да је Библија без грешке и истинита у свакој својој речи, то значи да су њене објаве истините. Као што смо већ видели, две супротне тврдње не могу обе да буду истините. Према томе, све што се у јудејским списима и Курану супротставља Библији, не може бити истина. Штавише, ислам и јудаизам греше јер тврде да Исус није отелотворени Бог, док докази говоре другачије. Пошто можемо да упознамо Бога (који се открио у својој писаној речи и Христу), свака врста агностицизма бива оповргнута. И на крају, још једно велико животно питање добија свој одговор. То је питање етике, јер Библија садржи јасне инструкције како човечанство треба да живи.

Та иста Библија каже да је Богу заиста стало до човечанства и жели да га сви лично упознамо. Штавише, он толико мари за људе да је постао човек како би показао својим створењима какав је заиста. Многи људи су желели да постану богови, али само један Бог је желео да постане човек како би спасао оне које воли. Ова чињеница доказује егзистенцијалну релевантност хиршћанства и одговара на последња два велика животна питања –смисла и крајњег циља. Бог је сваку особу створио са сврхом, и сваког од нас чека крајњи циљ – вечни живот са Богом или вечна одвојеност од њега. Овај закључак (и тачка када Бог постаје човек у Христу) побија деизам који учи да Бог није заинтересован за човечанство.

На крају видимо да се истина о Богу може пронаћи, и да се може успешно проћи кроз лавиринт разних гледишта помоћу тестирања истинитости њихових тврдњи и одбацивања оних које су лажне. Коришћењем теста логичке доследности, емпиријске основаности и егзистенцијалне релевантности, и уз постављање правих питања, може се доћи до правих закључака везаних за религију и Бога. Сви би требало би да сложе с чињеницом да је једини разлог због ког смо спремни да поверујемо у нешто његова истинитост, и ништа више од тога. Нажалост, право веровање је ствар воље и без обзира на све логичке доказе, неки људи ипак одлучују да одбаце Бога чиме пропуштају једини пут који води до њега.



Врати се на Српску страну



Поред толико различитих религија, како да знам која од њих је права?