Зашто је потребно да исповедимо своје грехе ако су нам већ опроштени (1. Јованова 1:9)?



srpski

Питање: Зашто је потребно да исповедимо своје грехе ако су нам већ опроштени (1. Јованова 1:9)?

Одговор:
Апостол Павле је писао: „Да хвалимо славу његове благодати, којом нас је обдарио у вољеном Сину; у њему имамо откуп - његовом крвљу, опроштај преступа - по богатству његове благодати, коју је богато излио на нас у свакој мудрости и разборитости “ (Ефесцима 1:6-8). Опроштај греха се односи на спасење којим је Бог узео наше грехе и уклонио их од нас „колико је исток удаљен од запада“ (Псалам 103:12). То је правни опроштај који нам Бог даје када примимо Исуса Христа као спаситеља. Наши прошли, садашњи и будући греси су опроштени на правној основи што значи да нећемо проћи кроз вечни суд за своје грехе. Ми и даље плаћамо последице греха док смо овде на земљи. Међутим, то нас доводи до следећег питања.

Разлика између Ефесцима 1:6-8 и 1. Јованове 1:9 је у томе да се Јован бави оним што зовемо „односно“ или „породично“ опроштење, као кад се ради о оцу и сину. На пример, ако син учини нешто погрешно свом оцу, не испуњава његова очекивања или правила, син има проблем у свом односу са својим оцем. Он и даље остаје син свог оца, али им однос није добар. Њихово заједништво неће бити у реду све док син не призна свом оцу да је урадио нешто лоше. Исто је и са Богом, наш однос са Њим није добар све док не исповедимо грех. Када исповедимо своје грехе Богу, обнавља се заједништво. То је односни опроштај.

„Позициони“ опроштај или правни је онај који сваки хришћански верник има. У положају који имамо као чланови Христовог тела опроштен нам је сваки грех који смо икад починили или ћемо икад починити. Цена коју је Христ платио на крсту задовољила је Божији гнев против греха и није потребна више ни једна жртва нити плата за грех. Када је Исус рекао: „Свршено је“, Он је то стварно мислио. Наш лични позициони опроштај је тамо и тада задобијен.

Исповедање греха ће нас спречити да нас Господ не дисциплинује. Ако не исповедимо грех, Божија дисциплинска мера ће сигурно доћи све док га не исповедимо. Као што је раније речено, наши греси су опроштени приликом спасења (позиционо опроштење), али наша свакодневна заједница са Богом треба да остане у добром стању (односном опроштају). Исправан однос са Богом не постоји све док не исповедимо свој грех. Зато је потребно да исповедимо Богу грехе чим смо свесни да смо згрешили да бисмо остали у блиском односу са Њим.



Врати се на Српску страну



Зашто је потребно да исповедимо своје грехе ако су нам већ опроштени (1. Јованова 1:9)?