Да ли постоји доказ да има Бога?



srpski

Питање: Да ли постоји доказ да има Бога?

Одговор:
Питање да ли постоји убедљив доказ да Бог постоји био је тема расправа током историје, у којима су се изузетно интелигентни људи заузимали за обе стране. У последње време, расправе о могућности да постоји Бог преузеле су милитантан дух који оптужује сваког који се усуђује да верује у Бога да је у заблуди и да је неразуман. Карл Маркс је тврдио да свако ко верује у Бога има ментални поремећај проузрокован неисправним начином размишљања. Психијатар Сигмунд Фројд је писао да је особа која верује у Бога Творца обманута и да се држи тих веровања због фактора „жеље за испуњењем", што је за Фројда представљало неоправдан став. Филозоф Фридрих Ниче је отворено рекао да веровати значи нежелети познавати истину. Гласови ове три историјске личности (има их још) су само папагајска понављања нове генерације атеиста који тврде да је вера у Бога у интелектуалном смислу без икакве основе.

Да ли то заиста тако? Да ли је вера у Бога ирационално размишљање? Да ли постоји логичан и разуман разлог за постојање Бога? Без цитирања Светог писма, да ли може да се да поуздан доказ о постојању Бога који оповргава ставове атеиста како из прошлости тако и садашњости, и који даје гаранцију за веру у Бога? Одговор је, да, то је могуће. Штавише, када се покаже оправданост за аргумент да Бог постоји, очигледно је да атеизам интелектуално нема оправдање.

Да бисмо дали дозказ за постојање Бога, морамо да почнемо са правим питањима. Почињемо са најосновнијим метафизичким питањем: „Зашто да постоји нешто уместо да нема баш ничега?" Ово је основно питање постојања – зашто смо овде, зашто постоји земља, зашто постоји космос уместо да не постоји ништа? Један теолог је, коментаришући ово питање рекао: „На неки начин човек не поставља питања о Богу, само његово постојање поставља питање да ли Бог постоји".

Узимајући у обзир ово питање, постоје четири могућа одговора зашто постоји нешто уместо ничега:

1. Стварност је илузија.
2. Стварност је сама себе створила.
3. Стварност постоји сама од себе (вечно).
4. Стварност је створио неко ко самостално постоји.

Који је најприхватљивији одговор? Да почнемо са реалношћу као илузијом, што је оно у шта већина источњачких верника верује. Ову могућност је одавно искључио пре много векова Рене Декарт који је чувен по својој изјави: „Мислим, дакле јесам". Декарт, математичар, тврдио је да ако размишља онда "постоји". Другим речима: „Мислим, дакле нисам илузија". Илузија захтева доживљај илузује, и штавише, не можеш да сумњаш у постојање себе а да не докажеш своје постојање. То је контрадикторна тврдња. Тако да је искључена могућност да смо илузија.

Следећа могућност је да је стварност саму себе створила. Када проучавамо филозофију, сазнајемо о "аналитички погрешним" тврдњама, што значи да су по дефиницији лажне. Могућност да је стварност саму себе створила је једна од оваквих тврдњи из простог разлога што нешто не може да постоји пре себе. Ако си себе створио то значи да си постојао пре него што си себе створио, а то је просто немогуће. У еволуцији ово се понекад односи на "спонтано стварање" – нешто што проистиче ни из чега, становиште које врло мало људи, ако их уопште и има, заузима, једноставно зато што не може нешто да проистекне ни из чега. Чак је и атеиста Дејвид Хјум рекао: „Никада нисам тврдио нешто тако апсурдно као што је идеја да било шта може да проистекне без узрока." Пошто нешто не може да дође ни из чега, алтернатива да је реалност саму себе створила је искључена.

Остала су нам само два избора – вечна стварност или стварност коју је створило нешто вечно: вечни космос или вечни Творац. Теолог из 18. Века, Џонатан Едвардс ово раскршће је овако сумирао:

• Нешто постоји.
• Ништа не може да створи нешто.
• Због тога, неопходно и вечно "нешто" постоји.

Запазите да морамо да се вратимо на вечно "нешто". Атеиста који се подсмева ономе који верује у Бога због тога што верује да постоји вечни Творац мора да се окрене око себе и прихвати вечни космос; то је једини избор који има. Међутим, питање је, куда води тај доказ? Да ли докази указују на то да је материја постоји пре ума или ум пре материје?

До данас, сви кључни научни докази указују на то да постоји вечни Творац а не вечни универзум. Са научне тачке гледишта, искрени научници признају да је космос имао свој почетак, и све што има почетак није вечно. Другим речима, штагод да има почетак има узрок, и ако космос има почетак, имао је и узрок. Чињеница да је космос имао почетак наглашава доказ као што је други закон термодинамике, ехо зрачења великог праска који је откривен у раним 1900-тим годинама, чињеница да се космос шири и да то може да се сведе на једини почетак, и на Ајнштајнову теорију релативитета. Сви они доказују да космос није вечан.

Штавише, закони који иду у прилог узроку насупрот оних који говоре да је космос коначни узрок свега што знамо проистичу из једноставне чињенице: ефекат мора да се поклапа са својим узроком. Са обзиром на ову истину, ниједан атеиста не може да објасни како је безличан, бесмислен, бесциљан и аморалан космос случајно створио бића као што смо ми, пуних личности, и опседнутих смислом, значењем и моралом. Тако нешто, са узрочне тачке гледишта, у потпуности побија идеју природног космоса који је створио све што постоји. Тако је на крају, елиминисан концепт вечног космоса.

Филозоф Џ.С. Мил (нехришћанин) овако је сумрао ово до чега смо управо дошли: "Само по себи се види да само Ум може да створи ум". Једини рационалан и разуман закључак је да је вечни Творац тај који је одговоран за стварност такву каквом је видимо. Или да то ставимо у логичан низ тврдњи:

• Нешто постоји.

• Не може нешто да поистекне ни из чега.

• Због тога постоји то "нешто" неопходно и вечно.

• Једине две могућности су вечни космос и вечни Творац.

• Наука и филозофија су доказале да не постоји цонцепт вечног космоса.

• И зато, постоји вечни Творац.

Некадашњи атеиста Ли Стробел, који је дошао до овог закључка пре много година, рекао је: „У суштини, шватио сам да бих остао атеиста морао бих да верујем да ништа производи све, да не-живот производи живот, да случајност производи прецизност, да хаос даје информације, да несвест даје свест, и да бесмисао даје смисао. Ти кораци вере су једноставно били превелики за мене, поготово у светлу позитивног разматрања Божијег постојања… Другим речима, по мојој процени, хришћански поглед на свет даје тотални доказ много боље од атеистичког погледа на свет."

Међутим, морамо се позабавити овим питањем: ако постоји вечни Творац (а показали смо да Он постоји), какав је Он? Можемо ли да доносимо закључке о Њему на основу онога што је створио? Другим речима, можемо ли да шватимо узрок на основу његових ефеката? Одговор на ово је да, можемо, са следећим карактеритикама као претпоставкама:

• Он мора да је натприродан у природи (да је створио време и простор).

• Он мора да има моћ (изузетну).

• Он мора да је вечан (самопостојећи).

• Он мора да је свеприсутан (Он је створио простор и није њим ограничен).

• Он мора да је безвремен и непроменљив (створио је време).

• Он мора да је нематеријалан јер превазилази простор/све физичко.

• Он мора да је личност (не-личност не може да створи личност).

• Он мора да је бесконачан и јединствен јер не могу да постоје две бесконачности.

• Он мора да је разлнолик, а опет да има јединство јер јединство и разноликост постоје у природи.

• Он мора да је супериорно интелигентан (врхунски). Само биће које спознаје може да произведе друго биће које спознаје.

• Он мора да има циљ јер је са намером све створио.

• Он мора бити да је моралан (ниједан морални закон не може да постоји без оног који га је дао).

• Он мора да је брижан (у супротном, не би било моралних закона).

Са обзиром на ово, поставља се питање да ли било која вера описује таквог Творца. Одговор на то питање је да: Бог из Светог писма се савршено уклапа у тај профил. Он је натприродан (Постање 1:1), моћан (Јеремија 32:17), вечан (Псалам 90:2), свеприсутан (Псалам 139:7), безвремен, непроменљив (Малахија 3:6), нематеријалан (Јован 5:24), личан (Постање 3:9), неопходан (Колошанима 1:17), бесконачан, јединствен (Јеремија 23:24, Поновљени закон 6:4), разнолик али уједињен (Матеја 28:19), интелигентан (Псалам 147:4-5), има сврху (Јеремија 29:11), моралан (Данило 9:14), и брижан (1.Петрова 5:6-7).

Последња тема о којој треба говорити у вези са Божијим постојањем је питање колико је у ствари оправдано становиште атеиста. Пошто атеисти тврде да је становиште верника неразумно, једино што је разумно је директно упутити исто питање атеисти. Прва ствар коју треба шватити је да је тврдња коју атеисти праве – "нема Бога", што је и значење речи "атеиста", недостижно становиште које треба гледати са филозофског становишта. Као легитиман научник и филозоф, Мортимер Адлер каже: „Портврдна егзистенцијална претпоставка може да се докаже, али негативна претпоставка она која негира постојање нечега, не може да се докаже." На пример, неко може да тврди да постоји црвени орао а неко други да црвени орлови не постоје. Први само треба да нађе једног јединог црвеног орла да би то потврдио, али овај други мора да буде сигуран да није пропустио негде неког црвеног орла, што је немогуће урадити. Зато интелектиално искрени атеисти признају да не могу да докажу да нема Бога.

Затим, битно је разумети озбиљност тврдњи о истини које су дате и количину доказа који су потребни да би се оправдали одређени закључци. На пример, ако неко стави две чаше лимунаде испред вас и каже да је једна киселија од друге, пошто не би било последица, ако попијете ону која је киселија, не би вам било потребно

много доказа да бисте направили избор. Међутим, ако је домаћин у једну додао заслађивач, а у другу отров за пацове, требаће вам прилично много доказа пре него што направите избор.

Ово је тачка у којој се особа налази када се одлучује било за атеизам, било за веру у Бога. Пошто веровање у атеизам може потенцијално да произведе непоправљиве и вечне последице, чини се да би атеиста требало да пружи снажне и необориве доказе да би подупро своје становиште, али он то не може. Атеизам једноставно не може да задовољи тест за доказ за озбиљност тврдњи које износи. Уместо тога, атеиста и они које убеђује у своје мишљење склизну у вечност држећи палчеве и надајући се да неће открити непријатну истину да вечност заиста постоји. Као што је Мортимер Адлер рекао: „Више последица за живот и деловање следи из потврде или порицања да постоји Бог него из било ког другог суштинског питања."

Дакле, да ли вера у Бога има интелектуалну оправдање? Да ли постоји рационалан, логичан и разуман доказ за постојање Бога? Апсолутно. Док атеисти попут Фројда тврде да они који верују у Бога имају жељу за задовољењем несвесних фантазија, можда су Фројд и његови следбеници они који пате од таквих фантазија: наде да нема Бога, да нема одговорности, а тиме ни суда. Међутим, Бог је тај који побија Фројда, Библијски Бог, који потврђује своје постојање и чињеницу да суд заиста долази за оне који дубоко у себи знају да Он постоји, али потискују ту истину (Римљанима 1:20). Међутим, за оне који прихвате доказ да Творац заиста постоји, Он нуди пут спасења који је остварен кроз Његовог Сина, Исуса Христа: „А свима, који га примише, даде моћ да постану деца Божија, онима што верују у његово име, који се не родише од крви, ни од воље тела, ни од мужевљеве воље — него од Бога" (Јован 1:12-13).



Врати се на Српску страну



Да ли постоји доказ да има Бога?