Шта је отпадништво и како могу да га препознам?



srpski

Питање: Шта је отпадништво и како могу да га препознам?

Одговор:
Отпадништво потиче од грчке речи апостасиа, и значи „пркошење успостављеном систему ауторитета; побуна; напуштање или занемаривање вере". У првом веку, отпадништво је био технички израз за политички револт или дезертирање. И баш као и у првом веку, отпадништво прети данашњем Христовом Телу.

Библија нас упозорава на људе као што је Арије (око 250-336 г. н.е.), хришћанског свештеника из Александрије у Египту, који је био поучаван у Антиохији у раном четвртом веку. Око 318. г. н.е. Арије је оптужио Епископа Алескандра из Александрије да се приклонио Савелијанству, лажном учењу које је тврдило да су Отац, Син и Свети Дух само улоге или облици које Бог преузима у разним временима. Арије је био одлучан да нагласи јединство Бога – међутим, предалеко је отишао у свом учењу о Божијој природи. Арије је порекао Тројство и увео оно што на површини изгледа као недоследна разлика између Оца и Сина.

Арије је тврдио да Исус није хомооусиос (исте суштине) као Отац, већ да је хомоиоусиос (сличне суштине). Само једно слово – јота (и) – прави разлику између њих. Арије је описао своје становиште на овај начин: „Отац је постојао пре Сина. Постојало је време када Син није постојао и по томе је Отац створио Сина. Зато, иако је Син био највеће од свих створења, он нема исту природу као Бог".

Арије је био веома бистар и урадио је све што је било могуће да придобије што више истомишљеника, чак је компоновао песмице које су поучавале његову теологију, и учио све оне који су желели да га слушају. Његова привлачна природа, узвишени положај проповедника и одрицање у коме је живео, доприносили су његовом циљу.

По питању отпадништва, врло је битно да сви хришћани разумеју две ствари: (1) како да препознају отпадништво и отпадничке учитеље, и (2), зашто је отпадничко учење толико опасно.

Облици отпадништва
Да бисмо се у потпуности борили против отпадништва, битно је да хришћани разумеју различите облике и особине које карактерише таква доктрина и њени учитељи. Што се тиче облика отпадништва, постоје два главна облика: (1) отпадништво од кључних и истинитих библијских доктрина и одлазак у јеретичка учења која трвде да су „права" хришћанска доктрина, и (2) потпуно одбацивање хришћанске вере, које има за ишод напуштање Христа.

Арије представља први облик отпадништва – порицање кључних хришћанских истина (као што је Христово божанско порекло) које иде низбрдо у потпунно напуштање вере, што је други облик отпадништва. Битно је да разумемо да други облик готово увек почиње првим. Јеретичко веровање постаје јеретичко учење које се распарчава и расте све док не загади све аспекте нечије вере, и тада је постигнут крајњи Сотонин циљ, а то је потпуно отпадање од хришћанства.

Недавни пример овог процеса из проучавања из 2010. које су спровели познати атеисти Данијел Денет и Линда Ласкола, назван: „Проповедници који нису верници". Денет и Ласкола су забележили рад пет различитих проповедника којима су током времена престављена јеретичка учења о хришћанству и који су их прихватили и сада су у потпуности отпали од вере и нису ни пантеисти нити прикривени верници. Једна од најтежих чињеница која је наглашена у овој студији је да су ови проповедници задржали своју позицију пастора у хришћанским црквама а да њихова паства није уопште била свесна њиховог правог духовног стања као вођа.

Опасност од отпадања од вере стоји као упозорење у Јудиној посланици, која служи као приручник за разумевање особина отпадника, као што су они које су описали Денет и Ласкола. Јудине речи су и данас у потпуности релевантне, баш као и онда када их је он записао у првом веку, тако да је битно да их веома пажљиво прочитамо и разумемо.

Карактеристике опданишта и отпадника
Јуда је био Исусов полубрат и вођа у раној цркви. У овој новозаветној посланици он наглашава начин да се препозна отпадништво и снажно упозорава оне који су у Христовом телу да се жарко боре за своју веру (3. стих). Грчка реч која стоји за „борите се" је сложени глагол из кога добијамо реч „мучити се". Она постоји у облику садашњег инфинитива, што значи сталну борбу. Другим речима, Јуда нам говори да ће постојати стална борба против лажног учења и да би хришћани требало да узму врло озбиљно чињеницу да се „мучимо" у борби у коју смо укључени. Штавише, Јуда јасно говори да су сви хришћани позвани на борбу, не само хришћанске вође, тако да је кључно да сви верници изоштре своје разабирање тако да могу да препознају отпадништво и спрече га у својој средини.

Пошто је подстакао читаоце да се жарко боре за веру, Јуда наглашава разлог: „Јер се увукоше неки људи који су одавно унапред обележени за овај суд, безбожници који благодат Бога нашега замењују распојасаношћу и поричу јединог господара и Господа нашега Исуса Христа." (4.стих). У овом стиху, Јуда даје хришћанима три особине отпаништва и отпадничких учитеља.

Прво, Јуда каже да отпадништво може да буде суптилно. Јуда користи реч „увукоше" (која се нигде другде не може наћи у Библији) да би описао увлачење отпадника у цркву. У небиблијском грчком језику, израз описује лукавство адвоката који својим паметним аргументима увлачи умове поротника и квари њихово размишљање. Реч дословно значи „скренути са пута, ући кришом, ушуњати се, тешко препознатљив". Другим речима, Јуда каже да је редак случај да отпадништво почиње на отворен и препознатљив начин. Уместо тога, оно веома личи на Аријево учење у коме, на ноншалатан начин, само једно слово прави разлику између његове доктрине и правог хришћанског учења.

Описујући овај аспекат отпадништва и његове опасности, А.В. Тозер пише: „Тако је вешто имитирање истине да их обе стално погрешно замењују једну за другу. Потребне су оштре очи ових дана да би се знало који је брат Каин а који Авељ." Апостол Павле такође говори о спољашњем добром понашању отпадника и њиховог учења, када каже: „Јер такви људи су лажни апостоли, преварљиви радници, који се претварају у Христове апостоле. И није чудо; јер и сам сатана узима вид светлог анђела." (2. Коринћанима 11:13-14). Другим речима, не тражи код отпадника да изгледају споља лоше или да говоре драматичне јеретичке речи када крећу са својим учењем. Уместо да отворено поричу истину, отпадници ће је изврнути за своје циљеве, баш као што је пастор Р.К. Ленски запазио: „Најгора врста зла се сатоји у извртању истине".

Друго, Јуда описује отпаднике као „безбожне" и оне који користе Божију благодат да би дали себи дозволу да чине зло. Почевши речју „безбожници", Јуда описује 18 лоших особина отпадника тако да његови читаоци лакше могу да их препознају. Јуда каже да су безбожни (4.стих), морално изопачени (4.стих), одричу се Христа (4.стих), каљају своје тело (8.стих), побуњеници (8.стих), хуле на славе (8.стих), који не признају Бога (8.стих), који објављују лажне визије (10.стих), који су аутодеструктивни (10.стих), који се жале на судбину (16.стих), исмевају Бога (18.стих), они који стварају поделе (19.стих), који имају светован ум (19.стих), и коначно (није ни чудо), немају Духа/нису спасени (19.стих).

Треће, Јуда каже да отпадници „поричу нашег јединог Господара и Господа, Исуса Христа". Како ово раде отпадници? Павле нам каже у својој посланици Титу: „Чистима је све чисто, а опогањенима и невернима ништа није чисто, него су им ум и савест опогањени. Исповедају да знају Бога, али га се делима одричу као одвратни и непослушни људи и неподобни за свако добро дело." (Титу 1:15-16, додат нагласак). Кроз своје безбожно понашање отпадници показују своје право лице. За разлику од отпадника, прави верник је неко ко је био избављен од греха за праведност у Христу. Са Павлом, они питају отпаднике који промовишу своје разуздано понашање: „Шта ћемо, дакле, рећи? Да останемо и даље у греху — да би се благодат умножила? Далеко од тога. Како ћемо ми, који смо умрли греху, и даље у њему живети?" (Римљанима 6:1-2).

Међутим, лажно учење отпадника такође показује њихову праву природу. Петар каже: „А било је и лажних пророка у народу, као што ће и међу вама бити лажних учитеља, који ће уносити убитачне јереси и порицати господара који их је искупио, навлачећи на себе брзу пропаст." (2. Петрова 2:1). Други аспект правог верника је да је избављен из духовне таме за светлост (Ефежанима 5:8) и зато неће порећи темељне Библијске истине као што је Арије урадио по питању Исусовог божанства.

Коначно, знак да је неко отпадник је да коначно отпадне и удаљи се од истине Божије Речи и Његове праведности. Апостол Јован назначава ко је прави верник: „Од нас изиђоше, али не беху од нас; јер да од нас беху, остали би са нама; него требало је да се покажу да нису сви од нас." (1. Јованова 2:19).

Идеје имају последице
Чињеница да Бог узима за озбиљно отпаднике очигледна је због чињенице да свака новозаветна књига, осим Филемона, садржи упозорења о лажним учењима. Зашто је то тако? Једноставно зато што идеје имају последице. Исправно размишљање производи доброту, док погрешно и његова последична дела имају за ишод нежељене казне. Један пример, камбоџанска поља убијања 1970тих су производ нихилистичког гледишта Жан Пол Сартра и његовог учења. Вођа Црвених Кмера, Пол Пот је живео према Сартровој филозофији према људима на јасан и застрашујућ начин, што је овако срочио: „Задржати те нема користи. Уништити те није губитак."

Требало би да запамтимо да Сотона није дошао првом пару у Врту са спољашњим украсима или натприроним моћима, већ је дошао са идејом. То је била идеја која их је осудила и остатак човечанства, а једини лек је био жртвовање Божијег јединог Сина.

Велика је трагедија што знао то или не, отпаднички учитељ осуђује на пропаст своје следбенике. Један од најстрашнијих стихова у целој Библији долази из Исусових уста. Када је говорио Својим ученицима о религиозним вођама свог времена, рекао је: „ Оставите их; слепи су вође слепима; а када слепи води слепога, обојица ће пасти у јаму." (Матеја 15:14, додат нагласак). Овај стих је алармантан јер Исус потврђује да у пропаст неће отићи само лажни учитељи, већ и њихови следбеници. Хришћански филозоф Серен Киркегор то овако објашњава: „Јер до сада се никада није десило да једна будала падне а да не повуче, на својој стрампутици још неколико других за собом".

Закључак
325 г. н.е., први васељенски сабор у Никеји сазван је првенствено да би размотрио проблем Арија и његовог учења. На Аријеву жалост, коначни ишод је била његова екскомуникација из цркве и тврдња Никејског симбола вере која потрврђује Христово Божанство: „Верујемо у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца свега видљивог и невидљивог. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, рођеног од Оца јединородног, то јест из Очеве суштине, Бога од Бога, Светлост од Светлости. Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносуштног Оцу, кроз кога је све постало, како на небесима, тако и на земљи."

Арије је можда умро пре много векова, али његова духовна деца су и даље са нама до данашњег дана, у облику култова као што су Јеховини Сведоци, и други који поричу Христову праву суштину и особу. Нажалост, све док се Христос не врати и сваки, до последњег духовног непријатеља не буде уништен, овакав кукољ ће бити присутан у житу (Матеја 13:24-30). У ствари, Библија каже да ће отпадништво бити само горе како се буде приближавао Христов повратак. "Тада ће се многи саблазнити и један другога издати и мрзети један другога" (Матеја 24:10). Павле говори исто што и Исус у својим надахнутим списима. Апостол је рекао Солуњанима да ће пре Христовог доласка доћи велико отпадништво (2. Солуњанима 2:3) и да ће у задња времена бити невоља и празних религиозних шарлатана: „ А ово знај, да ће у последње дане настати тешка времена. Људи ће, наиме, бити саможиви, среброљубиви, хвалисави, охоли, хулници, родитељима непокорни, неблагодарни, безбожни… који имају обличје побожности, али су се одрекли њене силе; и ових се клони."

Од кључног је значаја, сада више него икад, да се сваки верник моли за разабирање, да се бори против отпадништва, да се жарко утрди у вери која је једном заувек била предата светима.



Врати се на Српску страну



Шта је отпадништво и како могу да га препознам?