Да ли постоји нешто тако као апсолутна истина/универзална истина?



srpski

Питање: Да ли постоји нешто тако као апсолутна истина/универзална истина?

Одговор:
Да би били у стању да разумемо да ли постоји тако нешто као апсолутна истина / универзална истина, треба да почнемо са дефиницијом истине. Истина је у речнику дефинисана као “саображавање са чињеницама или стварности; изјава за коју је доказана да је истинита; реалност или стварност.” Неки људи би данас рекли да реално истина не постоји, само претпоставке и мишљења. Са друге стране, други се супротстављају и кажу да мора да постоји нека апсолутна истина или стварност. Тако да, док разматрамо питање да ли постоји тако нешто као апсолутна истина, видимо да постоје два диаметрално супростављена мишљења.

Један поглед каже да не постоје савршенства која дефинишу реалност. Они који имају овај поглед на свет верују да је све релативно, и да самим тим не постоји реална стварност. Због тога, не постоји врховни ауторитет који одлучује да ли је неко дело позитивно или негативно, исправно или погрешно. Овај поглед је једноставно “ситуациона етика” у свом највишем облику. Не постоји исправно или погрешно и самим тим шта год да осећате да је исправно у датом тренутку је исправно. Наравно, овакав облик “ситуационе етике” води до тога “шта год да осећате да је добро” менталитета и животног стила, који има поражавајући ефекат на друштво и појединце.

Други поглед верује да заиста постоје апсолутне реалности или стандарди који дефинишу шта је истина а шта не. Самим тим, један поступак се може дефинисати као исправан или погрешан у односу на те апсолутне истине. Можете ли да замислите хаос који би настао ако не би било стварности, нити реалности. Да узмемо закон гравитације на пример. Ако он није апсолутан, у једном тренутку један корак би вас одвео километрима у вис, док други пут не бисте били у стању да покренете своје тело уопште. Или замислите конфузију која би настала ако бројеви не би више имали апсолутну вредност. На пример, 2 + 2 не би увек били четири. Ако не би постојале апсолутне истине, у свету би владао хаос. Не би било природних закона, нити физичких закона, све би било бесмислено и не би било мерних стандарда нити исправног и погрешног. Какав би то хаос био, но смо захвални да постоје апсолутне истине које се могу наћи и које се могу шватити.

Сама идеја да изјавимо да не постоји апсолутна истина је потпуно нелогична. Али данас, многи људи прихватају културни релативизам који у својој сржи пориче било какав облик апсолутне истине. Добро питање које се може поставити људима који кажу да “нема апсолутне истине” је: “Да ли си апсолутно сигуран у то?” Потпуно је нелогично да изјавиш нешто подобно, с обзиром да је таква реченица апсолутна изјава која сама по себи пориче апслолутност. Она у суштини каже, да сама чињеница да не постоји апсолутна истина, је у ствари једна апсолутна истина.

Постоји неколико логичних проблема које неко треба да превазиђе да би прихватио или веровао да не постоји апсолутна истина / универзална истина. Први проблем је контрадикторност коју носи у себи. Ово се види у питању које је постављено горе и у чињеници да они који инсистирају да нема апсолутне истине сами верују у апсолутно. Они су апсолутно сигурни да не постоји ништа апсолутно. Овај тип филозофије је уједно само-одбрамбен и противуречан самом себи. Изјава да не постоји ништа апсолутно је сама по себи контрадикторна у ономе што тврди!

Други проблем са порицањем апсолутне истине је чињеница да цео људски род има ограничено знање. Као људска бића са ограниченим умом, логично је да не можемо да дајемо апсолутно негативне изјаве. На пример, особа логички не може да каже “Нема Бога” (иако то многи кажу), јер да би били у стању да тврде тако нешто, требало би прво да имају апсолутно знање о целом свемиру, од почетка до краја. Када људи тврде да нема Бога или да не постоји апсолутна истина (што је у основи иста ствар), највише које рационално и логички могу да кажу је: “Са ограниченим знањем које имам, ја не верујем да има Бога,” или “Са ограниченим знањем које имам, не верујем да постоји нешто тако као апсолутна истина.”

Трећи проблем у вези порицања апсолутне /универезалне истине је чинњеница да је то супротно са оним што нам наша савест и наше искуство говоре да је истина, као и са оним што видимо у “стварном свету.” Ако не постоји нешто тако као апсолутна истина, онда не постоји ништа што је апсолутно исправно или погрешно у било чему. То што је можда “исправно за тебе” не значи да је то “исправно и за мене.” И док на први поглед овакав облик релативизма изгеда много привлачан, ако се о њему логички размисли убрзо се долази до закључка да је он у ствари погубан. Само размисли за тренутак како то изгледа да нема апсолутне истине и да је све релативно (никакви стандарди). Оно што би се у ствари догодило је да би сви поставили своја сопствена правила за живот и радили оно што они мисле да је исправно. Ово би створило проблем истог тренутка када би се осећај за исправно једне особе сукобио са другим. На пример, шта ако је "за мене исправно" да игноришем семафор, чак иако је црвено? На овај начин, ја доводим туђи живот у опасност. Или, ја можда мислим да је у реду да крадем од тебе, а ти можда мислиш да то није у реду. На исти начин, неко може да одлучи да је убијање људи у реду, и самим тим покушавају да убију све који им се појаве на видику.

Ако не постоје апсолутни стандарди, или истине, и ако је све релативно, да убијеш некога је потпуно исправно као и да не убијеш никог. Да крадеш је исто као и да не крадеш. Да си окрутан је исто као и да ниси. До каквог поражавајућег резултата, порицање истине може да нас доведе. Јер ако не постоји апсолутна истина, онда нико не може да каже: “Ти треба то да урадиш,” или “Ти не треба то да урадиш.” Ако не постоји апсолутна истина онда чак ни сама влада не може или нема права да уводи правила у друштву. Можете ли да замислите какве проблеме би то изазвало? Потпуни хаос би настао док би сви радили оно што је исправно у њиховим сопственим очима. Ако не постоји апсолутна истина, онда нема да има никаквог стандарда за исправно и погрешно на који се сви ми ослањамо и нема да можемо да смо сигурни у било шта. Људи би били слободни да раде све што желе—да убијају, силују, краду, лажу, варају, итд., и нико не би могао да каже да је то погрешно. Не би било владе, закона, правде, јер нико не би могао да тврди да већина има право да доноси стандарде понашања и да их налаже онима који су у мањини. Свет без апсолутних вредности би био најстрашније место за живот који можемо да замислимо.

Данас често слушамо тврдње као што су:"То је можда истина, али није истина за мене." Онима који мисле да не постоји апсолутна истина, истина је ништа више него лична преференција или шватање, и самим тим се не може шватити изван личних граница. Због овога, нема потпуног одговара на питање који је значај живота и не може да постоји нада за било који облик живота после смрти. Овај тип релативизма има за последицу религиозну конфузију, јер не може да постоји само једна истинска религија, нити један пут за исправан однос са Богом. Све религије би онда биле лажне јер све тврде или уче да постоји неки облик живота после смрти, неки облик апсолутне истине. Ово је разлог да данас није неуобичајено да људи верују да две потпуно различите религије могу пођеднако да буду “истините” иако обе тврде да је њихов пут на небо једини или да уче две потпуно супротне “истине.” Људи који не верују у апсолутну истину игноришу ове тврдње и прихватају много толерантнији универзализам који учи да су све религије једнаке и да све воде у небо. То је исто тако разлог да се људи који прихватају овакав поглед на свет, јако супротстављају еванђеоским хришћанима који верују Библији када каже да је Исус “пут, истина и живот”, и да је Он врхунска манифестација истине и једини пут којим неко може стићи на небо (Јован 14:6).

А ипак, упркос чињеници да је порицање апсолутне истине и нелогично и ирационално, поглед на свет који тврди “све је релативно” је постао један од слогана за генерацију у којој ми живимо. У већем делу Западног света, већина људи је одбацила могућност да нешто тако као што је апсолутна истина може да постоји. Ово је довело до нечега што већина зове пост-модерним друштвом, друштвом које прихвата све системе вредности, веровања, животне вредности и истине као пођеднако валидне. Због овога, они које мисле да постоје апсолутни стандарди исправног и погрешног се сматрају нетолерантним и рутински се оптужују, исмевају и критикују.

У ствари, толеранција је постала једна од главних врлина друштва, једно апсолутно нешто, и самим тим може само да постоји једно зло, а то је нетолеранција. Другим речима, оно што се догодило је да било који религијски систем или особа који верују догматично у нешто—посебно у апсолутну истину—постају криви због нетолеранције, и једино нешто које политички исправно друштво неће прихватити су они који верују у апсолутну истину. Они који поричу апсолутну истину ће често рећи да је у реду да верујеуш што год желиш, све док не покушаваш своје веровање да наметнеш другима. Али овакво веровање само по себи је веровање у то шта је исправно а шта не и они који се држе оваквог веровања дефинитивно покушавају да га наметну другима и самим тим су лицемери. Они постављају стандард понашања за који инсистирају да други треба да га следе—самим тим крше основно правило онога у шта се претварају да верују.

Питање које овде просто вапи да буде постављено је, зашто су они који промовишу толеранцију толико нетолерантни према људима који верују у апсолутну истину? И зашто су људи толико спремни да прихвате систем веровања који прети да разруши саму основу друштва и у самој суштини је пођеднако ирационално и нелогично? Једноставан разлог је тај да људи не желе да буду одговорни за своје поступке. Ако постоји апсолутна истина, тада постоје и апсолутни стандарди исправног и погрешног и ми смо тада одговорни тим стандардима. Ова одговорност је то што људи заиста покушавају да порекну у свом одбацивању апсолутне истине.

Порицање апсолутне /универзалне истине као и културолошки релативизам који произилази из тога, су једноставно логичан резултат у друштву које је прихватило теорију еволуције као објашњење за живот. Ако је еволуција истинита, тада живот нема значење, ми немамо сврху и самим тим нема апсолутно исправног и погрешног. Човек је тада слободан да живи живот како му се свиђа и никоме није одговоран за своје поступке. Но упркос томе колико грешни људи желе да порекну Божије постојање и Његове апсолутне истине, они ће ипак једног дана стајати пред Њим на суду. Библија изјављује: “…оно што се може сазнати о Богу њима је познато; Бог им је објавио. Чак и Његове невидљиве особине, Његова вечна сила и божанство, могу се од створења света јасно сагледати, ако се на Његовим делима проматрају, да немају изговора, јер иако су Бога познали, нису га као Бога прославили, нити захвалност показали, него у својим мислима падоше у ништавну варку, те потамне њихово неразумно срце. Постали су луди, говорећи да су мудри.” (Римљанима 1:18-22).

Последње питање које треба да поставимо када разматрамо да ли апсолутна истина заиста постоји је, да ли негде постоји доказ за постојање апсолутне истине? Ако неко пажљиво размотри ово питање брзо постаје јасно да заиста постоји доказ који указује на постојање апсолутне истине. Први доказ за постојање апсолутне истине се види у нашој савести. Наша савест нам говори да би свет требало да је на “одређен начин,” да су неке ствари “исправне” а неке су “погрешне.” Она нам помаже да разумемо да постоји нешто погрешно у патњи, умирању од глади, у силовању, болу, и у злу. Она нам помаже да смо свесни да су љубав, великодушност, саосећање и мир позитивне ствари ка којима треба да тежимо. Библија описује улогу људске савести у Римљанима 2:14-16, “Кад наиме, многобошци који немају закона, по природи чине оно што закон захтева, онда су они, који немају закона, сами себи закон. Они показују да је дело закона написано у њиховим срцима, што сведочи њихова савест и њихове мисли које се међусобно оптужују и бране, на дан када ће Бог преко Исуса Христа – по мом еванђељу− судити људске тајне.”

Други доказ за постојање апсолутне истине се види у науци. Наука је једноставно трагање за знањем. То је изучавање онога што већ знамо и потрага да сазнамо више. Самим тим, сва научна изучавања се морају обавезно заснивати на веровању да има објективних реалности које постоје у свету. Без апсолутних вредности, на шта би личало научно проучавање? Како би неко могао да зна да откриће које је направио је стварно? Чињеница је да се сви научни закони морају заснивати на одређеним апсолутним вредностима.

Трећи доказ за постојање апсолутне / универзалне истине је постојање религије. Све рерлигије света покушавају да дају одговор о значењу живота. Оне су настале због чињенице да људски род жели нешто више од саме егзистенције. Иза свих религија стоји фундаментално веровање да у животу мора да постоји нешто више од физичке егзистенције коју ми знамо. Кроз религију, људи траже сигурност и наду за будућност, опроштење греха, мир у невољама, и одговоре на најдубља питања. Религија је заиса доказ да је људски род нешто више од животиње која је у напредном стадијуму еволуције. Она је доказ о вишој сврси, и је чињеница да заиста постоји Створитељ који је особа и који има сврху, који је у човека усадио жељу да Га упозна. И ако заиста постоји Створитељ, онда је Он стандард апсолутне истине, и Он има ауторитет да успостави ту истину.

На сву срећу, постоји такав Створитељ, и Он је открио не само Себе већ и Своју истину кроз Своју Реч, у Библији. Ако желимо да знамо апсолутну/универзалну истину, једини начин за то је кроз лични однос са Оним који је тврдио да је “Истина”, Исусом Христом. Рече му Исус: "Ја сам пут и истина и живот; нико не долази к Оцу−сем кроз мене (Јован 14:6). Чињеница да постоји апсолутна истина нас упућује на истину да постоји суверени Бог који је створио небо и земљу и који нам се открио, да би ми могли да га упознамо лично кроз Његовог Сина Исуса Христа.



Врати се на Српску страну



Да ли постоји нешто тако као апсолутна истина/универзална истина?