Зашто је истина о телесном васкрсењу Исуса Христа толико важна?


Питање: Зашто је истина о телесном васкрсењу Исуса Христа толико важна?

Одговор:
Телесно васкрсење Исуса Христа је најбитнији догађај у историји и пружа непорециви доказ да је Исус оно што је тврдио да јесте – Божији Син. Васкрсење није било само крајња потврда Његовог божанства; оно је, такође, потврдило Библију, која је предсказала Његов долазак и васкрсење. Штавише, оно је потврдило Исусове тврдње да ће васкрснути трећег дана (Јован 2:19-21; Марко 8:31; 9:31; 10:34). Ако Христово тело није васкрснуто, немамо наду ни у васкрсење нашег (1. Коринћанима 15:13; 16). У ствари, осим путем Христовог телесног васкрсења, ми немамо Спаситеља, спасење, нити наду у вечни живот. Као што је апостол Павле рекао, наша вера би била „узалудна", а животна сила еванђеља била би потпуно елиминисана.

С обзиром на то да наше вечне судбине зависе од истине овог историјског догађаја, васкрсење је било мета Сатаниних највећих напада против цркве. У складу са тим, историјску позадину Христовог телесног васкрсења су испитивали и истраживали, из сваког угла, бројни научници, теолози, професори и други током векова. И иако постоји одређени број успостављених теорија које покушавају да оспоре овај значајан догађај, не постоји ниједан веродостојан историјски доказ који би могао да поткрепи било шта осим Његовог дословног телесног васкрсења. Са друге стране, постоји огроман број јасних и убедљивих доказа о телесном васкрсењу Исуса Христа.

Ипак, од доба хришћана у древном Коринту до многих људи данас, настављају се неспоразуми у вези са одређеним аспектима васкрсења нашег Спаситеља. Неки људи поставаљу питање, зашто је битно да је Исусово тело васкрснуто? Зар није могао да васкрсне само духовно? Зашто и како васкрсење Исуса Христа гарантује телесно васкрсење верника? Да ли ће наша васкрснута тела бити иста као наша земаљска тела? Ако не, каква ће бити? Одговори на ова питања налазе се у 15. поглављу Павлове прве посланице цркви у Коринту, цркве која је основана неколико година раније током његовог другог мисионарског путовања.

Поред растућих подела унутар младе коринтске цркве, постојало је јако распрострањено неразумевање неких кључних хришћанских доктрина, укључујући и васкрсење. Иако су многи Коринћани прихватили да је Христос васкрсао (1. Коринћанима 15:1,11), било им је тешко да поверују да ће други моћи да васкрсну или да ће сами васкрснути. Трајан утицај гностичке филозофије, по чијем је учењу све духовно било добро, док је све физичко, као што су наша тела, суштински зло, био је одговоран за њихову збуњеност у вези са личним васкрсењем. Неки филозофи, а посебно грчки филозофи тог времена, снажно су се супротстављали идеји да би грозан леш могао вечно да буде васкрснут (Дела 17:32).

Ипак, многи Коринћани разумели су да је Христово васкрсење било телесно, а не духовно. Уосталом, васкрсење значи „устајање из мртвих"; нешто што се враћа у живот. Они су разумели да су све душе бесмртне и да, током чина смрти, одмах одлазе да буду са Господом (2. Коринћанима 5:8). Зато, „духовно" васкрсење не би имало никаквог смисла, јер дух не може да умре, па не може ни да буде васкрснут. Поред тога, они су били свесни да су Библија, као и сам Христос, тврдили да ће Његово тело устати трећи дан. Библија, такође, ставља до знања да Христово тело неће пропасти (Псалам 16:10; Дела 2:27), што је промена која не би имала смисла да Његово тело није васкрснуто. На крају, Христос је нагласио својим ученицима да је то Његово тело које је васкрсло: „Јер дух нема меса и костију — као што видите да ја имам″ (Лука 24:39).

Међутим, брига Коринћана била је у вези са њиховим личним васкрсењем. Зато је Павле покушао да их убеди да ће, зато што је Христос устао из мртвих, они, такође, устати из мртвих једног дана и да та два васкрсења – Христово и наше – морају или да стоје или падну заједно, јер „ако пак нема васкрсења мртвих, онда ни Христос није васкрснут″ (1. Коринћанима 15:13).

„А сад је Христос васкрснут из мртвих као првенац од оних који су умрли. Пошто је, наиме, посредством човека смрт дошла, посредством човека дошло је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети″ (1. Коринћанима 15:20-22).

Када је Христос васкрсао, Он је постао „прворођени из мртвих" свих који ће бити васкрснути (види, такође, Колошанима 1:18). Израелци нису могли да, потпуно, обаве жетву својих усева док нису донели репрезентативни узорак (прве плодове) свештеницима као принос Господу (Књига Левитска 23:10). О томе је Павле говорио у 1. Коринћанима 15:20-22; Христово васкрсење било је „првина" „жетве″ васкрсења верника који су умрли. Термин „првина" који Павле користи указује на то да нешто следи и да ће то бити Његови следбеници – остатак „жетве". На тај начин, Христово васкрсење гарантује наше. Заиста, Његово васкрсење налаже и наше.

Да би ублажио бриге у вези са духом и непожељним телом, Павле је објаснио природу наших васкрслих тела и како ће се разликовати од наших земаљских тела. Павле је упоредио наша умрла земаљска тела са „семеном", а Бог ће нам, на крају, обезбедити друго тело (1. Коринћанима 15:37-38), које ће бити као Христово прослављено васкрсло тело (1. Коринћанима 15:49; Филипљанима 3:21). Као и код нашег Господа, наша тела која су сада пропадљива, осрамоћена, слаба и овоземаљска ће, једног дана, бити васкрснута у непропадвљива, славна, силна и духовна тела (1. Коринћанима 15:42-44). Наша духовна тела ће бити савршено опремљена за небески, натприродни живот.

English


Врати се на Српску страну
Зашто је истина о телесном васкрсењу Исуса Христа толико важна?

Сазнајте како ...

Проведи вечност са Богом



Примите опроштај од Бога