Da li hrišćani treba da nastave da traže oproštaj za svoje grehe?




Pitanje: Da li hrišćani treba da nastave da traže oproštaj za svoje grehe?

Odgovor:
Često se postavlja pitanje: „Šta ako zgrešim i umrem a nemam priliku da ispovedim greh pred Bogom?“ Još jedno pitanje koje se često postavlja je: „Šta se dešava ako zgrešim i zaboravim na to i nikada se ne setim da to Bogu ispovedim?“ Oba ova pitanja imaju za osnovu pogrešno shvatanje. Spasenje nije stvar pokušaja da se pokajemo ispovedimo svaki greh koji počinimo pre smrti. Spasenje nije zasnovano na tome da li je hrišćanin ispovedio i pokajao e za svaki greh. Da, treba da ispovedimo sve grehe pred Bogom kad smo svesni da smo zgrešili. Međutim, ne treba stalno da od Boga tražimo oproštaj. Kada poverujemo u Isusa Hrista za svoje spasenje, svi naši gresi su oprošteni. To uključuje prošle, sadašnje i buduće, velike i male. Vernici ne treba da nastave da traže oproštaj ili da se kaju da bi im gresi bili oprošteni. Isus je umro da bi platio kaznu za sve naše grehe, i kada nam je oprošteno, sve nam je oprošteno (Kološanima 1:14; Dela 10:43).

Ono što treba da radimo je da ispovedimo grehe: „Ako ispovedimo grehe, on je veran i pravedan da nam oprosti grehe i očisti nas od svake neopravednosti“ (1. Jovanova 1:9). Ovaj stih nam govori da „ispovedimo“ grehe Bogu. Reč „ispovediti“ znači „složiti se“. Kada Bogu ispovedimo grehe, slažemo se sa Bogom da smo pogrešili, da nismo bili u pravu. Bog nam oprašta, kroz ispovedanje, i to stalno čini zbog činjenice da je „veran i pravedan“. Kako je Bog „veran i pravedan“? On je veran tako što nam oprašta grehe, što je obećao da će to učiniti za one koji prime Hrista kao Spasitelja. On je pravedan time što primenjuje Hristovu platu za naše grehe, priznajući da je plaćeno za naše grehe.

U isto vreme, 1. Jovanova 1:9 govori da je oproštaj nekako u vezi sa našim ispovedanjem greha Bogu. Kako sve ovo funkcioniše ako su nam svi gresi oprošteni u trenutku kada primimo Hrista kao Spasitelja? Izgleda da ovo što je apostol Jovan opisao ima veze sa oproštajem koji doživljavamo u odnosu sa Bogom. Svi gresi su nam oprošteni „poziciono“ u trenutku kada primimo Hrista kao Spasitelja. Ovo poziciono oproštenje garantuje naše spasenje i daje obećanje večnog doma na nebu. Kad budemo stali pred Boga posle smrti On nam neće zabraniti da uđemo zbog naših greha. To je poziciono oproštenje. Koncept oproštenja u odnosu sa Bogom, „odnosnog oproštenja“, bazira se na činjenici da kada zgrešimo vređamo Boga i žalostimo Njegovog Duha (Efescima 4:30). Iako nam je Bog oprostio sve počinjene grehe, oni i dalje blokiraju i predstavljaju prepreku u našem odnosu sa Bogom. Dečak koji zgreši protiv oca ne izbacuje se iz porodice. Pobožan otac sve bezuslovno oprašta svojoj deci. U isto vreme, dobar odnos između oca i sina ne može da se postigne sve dok se taj odnos ne obnovi. To može da se desi samo kada dete ispovedi svoje greške ocu i izvini se. Zato ispovedamo grehe Bogu – ne da bismo zadržali spasenje već da bismo se vratili u blizak odnos sa Bogom koji nas voli i koji nam je već oprostio.



Vrati se na Srpsku stranu



Da li hrišćani treba da nastave da traže oproštaj za svoje grehe?